Izvor: B92, 04.Feb.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NEIL YOUNG
Da li samo ja imam utisak da Neil previše radi u poslednje vreme?
Chrome Dreams II me mnooogo više nervira nego što mislim da je baaaš loš album.
Neil je od Petog oktobra na ovamo objavio 5 albuma. Od kojih je samo Living With War odrađen svim srcem. Mada, priznajem, bilo je par predivnih, nostalgičnih tema i na Prairie Wind.
Hiperprodukcija sama po sebi ne mora da bude loša (Bowiejeve kasne sedamdesete, Princeova druga polovina >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << osamdesetih...) i čini mi se Young upravo to dokazuje ovom serijom izdanja. Oprobani su neki koncepti (teatralizacija, breaking news pristup), varirani su neki provereni žanrovi (pab-rok, kantri-rok)- predvidljivi penzionerski dani dočekani dostojanstveno i na nogama.
A onda su krenule priče o konačnom objavljivanju arihvskih snimaka pod nazivom Archives Vol. 1 (od 9) i u tu čast Youngofili su obradovani objavljivanjem solidnih i kultnih butlega Live At Filmore East i Live At Massey Hall. Nakon toga izdavanje Archivesa se pomera, a Young odlučuje da objavi novi albm, Chrome Dreams II, koji je (šatroidibegaj) nastavak (paziovoidibegaj) neobjavljenog izdanja Chrome Dreams iz 1977. na kome je trebalo da se nađe legendarna Like A Hurricane i mnoge druge pesme koje su manje-više kasnije objavljene u originalnim ili izmenjenim verzijama na drugim albumima. Kakve veze ima Chrome Dreams II sa Chrome Dreams 1, sem što je jedna od pesama, i to osamnaestominutna Ordinary People neobjavljeni butleg, ali iz 1988.!?! Čak i ako niste mnogo pokvareni (kao ja) moglo bi da vam prođe kroz glavu da bi u fazi povišenog interesovanja za Neilove neiskopane stvari bilo zgodno novi album nazvati nastavkom jednog starog, koji uz to- nije ni objavljen! I tako i bi.
Marketing, baš kao i sirotinja, uvek nađe načina da vam uzme neki dinar, i sa tim delom nemam problem.
Ono što me neviđeno nervira (kao postojanog fana Younga) je što on, uz tek poneki iskorak (magični Sleeps With Angels) poslednjih dvadesetak godina bolje ili lošije svira, presvirava i dosvirava dva albuma- Freedom i Harvest Moon (ili samo Harvest, ako ovaj računate kao Harvest II). I to već malo počinje da guši. Baš i kao više sasvim nezanimljiv koncept zidanja pesme kao da je Kineski zid. Skidam kapu svakom ko poželi da čuje osamnaestominutnu Ordinary People dvaput, sve sa solom na saksofonu koji kao da je maznut iz neke Jan Hammerove špice za krimi seriju u kojoj detektivi nose mokasine. Sve oni koji su na Weldu otkrili da Grateful Dead nisu najduži na svetu, Neil će obradovati pred kraj albuma i četrnaestominutnom evo-ga-prvi-solo-evo-ga-i-drugi-solo-stiže-i-treći-solo-ko-je-tražio-repete? No Hidden Path.
Između ta dva bedema Young tone u preprepoznatljive i sentimentalne note čije blizance ste sigurno upoznali na nekom od prethodnih izdanja. Boxcar je simpatična, bendžom protkana, minijatura koja bi rasplakala mnoge na odjavnoj špici nekog modernog špageti vesterna. Meditativna Shining Light, na način uspavljujući po anđele, prebira Youngove najtananije note, otvarajući pitanje kako bi sve ovo zvučalo u nekoj kolaboraciji sa podjednako ezoteričnom EmmyLou Harris. Već na samu pomisao srce izlistava najtužnije trenutke mog života spremno za par masnih suza. Sličan utisak stvara i završna eko-himna The Way u kome Youngu društvo pravi Hor mladih ljudi iz Njujorka.
Sve (ali sve!!!) ostalo je surova rutina koju ne pravdaju godine.
SELEKTAH:
* * 1 / 2
