Izvor: B92, Beta, 27.Apr.2009, 17:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzika za mase
Kada je početkom aprila objavljeno da će "Depeche Mode" zatvoriti Hollywood Boulevard na čitav dan, ne bi li napravili mini koncert sa namerom da promovišu svoj novi, 12. album, "Sounds of the Universe", malo ko je bio iznenađen.
Bilo je očigledno da će se istorija ludnice oko ovog benda ponoviti u Gradu anđela i da ćemo još jednom moći da se uverimo u to koliko su, zapravo, ova trojica ljudi važni svima koji drže do muzike i kulture uopšte. Davne 1990, "Mode” >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << su napravili prostor u čuvenom Beverli Centru (iznenađujuće, jedinom relevantnom šoping molu u Los Anđelesu, ali, nimalo iznenađujuće, zdanju koje se nalazi između Beverli bulevara, Santa Monika bulevara, i Vilšira) za potpisivanje primeraka "Violator"-a, i preko deset hiljada zagriženih fanova skupilo se u centru Holivuda i napravilo opštu pometnju, jureći ulicama Los Anđelesa do kasno u noć, pritom uništavajući sve što se našlo pred njima.
Džimi Kimel, poznati voditelj noćnog tok-šoua na ABC-ju, svim silama je želeo da privuče pažnju na svoju emisiju tako što bi napravio spektakl usred Holivuda o kome bi se danima pričalo (gunđalo I žalilo policiji u ovom slučaju, pošto je na hiljade žalbi stiglo u kancelarije losanđeleskih snaga zbog zastoja u saobraćaju i velike buke na ulicama najraskalašnijeg mesta na planeti). Ovo je došlo kao prirodan poziv Dejvidu Gahanu, takođe poznatom kao najvećem šou – egzibicionisti ikada, Martinu Goru i Endiju Flečeru da nanovo stvarno stvore haos i ujedno istraže reakcije publike na novi materijal" Ispostaviće se da i 19 godina kasnije nema razlloga za brigu, jer su mase i dalje željne muzike.
Situacija je bila krajnje jednostavna, a prilika je bila jedinstvena : 23. aprila par hiljada ljubitelja benda dobiće priliku da se sjati oko pozamašne bine postavljene ne uglu Hollywood Boulevard-a i ulice Vine (vrlo blizu čuvenog zdanja Capitol Records i sa odličnim pogledom na znak na brdu, naravno) i prisustvuje izvođenju nekolicine pesama benda. Na desetine hiljada ljudi odmah su zatražile besplatne karte koje su se mogle rezervisati preko interneta, tako da se odmah postavilo pitanje: "Kako izvesti sve ovo?”
Izmene originalnih planova su načinjene, kapacitet publike je proširen na deset hiljada, nekoliko blokova duž Holivuda je zatvoreno, a na desetine (ako ne i stotine) policajaca i ljudi iz obezbeđenja su unajmljeni da bi događaj protekao u pozitivnoj atmosferi i bez incidenata. Svugde po internetu je proširena vest da će samo oni sa ulaznicama moći da prisustvuju događaju, kao i da neće biti mogućnosti da se koncert gleda sa bilo koje druge lokacije, što je umnogome doprinelo tome da se rulja obuzda i da ne bude velikog zastoja u centru grada. U svakom slučaju, bulevar je bio zatvoren čak 31 sat, većina lokalnih, a i mnogo međunarodnih medija je pisalo o tome, a ljubitelji muzike su samo čekali trenutak da čuju kako zvuče nove pesme.
Na dan koncerta, rečeno nam je da se pojavimo tri sata unapred. Mislila sam da je ovo besmislica, pošto će samo nekoliko hiljada ljudi prisustvovati koncertu, ali sam na prilasku zone za deljenje ulaznica videla red koji je bio dugačak (da, izmerili smo), preko 800 metara. Srećom, organizatori su se odlično pripremili, tako da smo čekali manje od sat i po (što je, realno gledano, ogroman uspeh), pre nego što smo dospeli do označenih mesta duž bulevara gde se sakupljala publika.
Iako je trebalo da se DM na sceni pojavi u 19:45, neki krajnje nezanimljivi i previše glasni afro-producent, pojavio se na bini i počeo da prisutnima dovikuje : "Yo, yo, yo, lemme hear uuu all scream for Depeche Mode, yeeeaaahhh???”
Odista, svašta se promenilo za tih 19 godina otkako je "Violator" ugledao svetlost dana.
Bend je kasnio solidnih 70 minuta, što je verovatno i bio razlog da odsviraju svega sedam pesama. Kada su se konačno, posle soundcheck-ova i probnih snimanja sa vrištanjem publike pojavili, spektakl u malom je mogao da počne. Incidenata gotovo da nije bilo, svega tri osobe su privedene zbog ilegalnog upadanja na snimanje, dok je bivši basista "Nine Inch Nails"-a i poznati producent Deni Loner takođe morao da porazgovara sa policijom, ali zbog ulične tuče. Od mirnijih poznatih ljudi koji su se skupili na strani stejdža da posmatraju ovaj mini-spektakl, u Holivudu su se našli Kris Martin, Džared Leto i Kristina Eplgejt. Na kraju, tek pre nego što je bend izašao na scenu, producenti su objavili da će i neke 2,000 ljudi koji su došli bez karte u nadi da će moći da čuju bend uspeti da uđu, tako da je rulja premašila 12,000, a moguće da ih je bilo I više. Konačno, oko deset do devet, sve može da počne.
Sama scenografija dosta podseća na onu sa "Playing the angel" turneje, samo bez mini-svemirskih brodova kao podupirača za miksete i sintisajzere, ali zato uz velike ekrane na kojima se smenjuju crni-beli prikazi članova benda u akciji (uglavnom Martina kako peva prateće vokale i Dejvida kako njiše kukovima i zadnjicom) i povremeni spotići koji deluju kao instalacije na koje možete naleteti u ultra-hiper-urbanim njujorškim restoranima, recimo.
Dobra vest je da se bend uopšte nije promenio. Iako se na Martinu polako naziru znaci čoveka čije bore je stvorio alkohol, dobro se vadi slojevima kreona oko očiju i bizarnim peruškama na glavi, koje uvek nekako posluže za primer mladim i starim gotima i frikovima koji se u neslućenim razmerama skupljaju na nastupima ove neverovatno normalne grupe. Endi Flečer je isti onaj Endi koji se nevino smeška iza miksete i sintisajzera koji verovatno nisu ni upaljeni, dok mu standardna Gestapo frizurica leluja na sve strane. A Dejvid (Dejv, kakogod)"
Dejvid je Grom i Munja. Prsluk. Kukovi. Tetovaže.
I dalje ubedljivo i bez imalo truda najkul osoba koja je ikada zabavljala široke mase.
Prvi na redu je novi singl "Wrong”. Uz eksplozivni bit idealan za laganu (ipak samo laganu) đusku, predstavlja najbolji napor za odličan tekst na "Sounds Of The Universe", i svojevrsni biografski osvrt na sve mračne i depresivne motive na koje su se "Depeche Mode" oslanjali tokom 28 godina karijere. Pulsirajući tempo tokom kojeg Dejvid besprekornom grmljavinom (većina se slaže da je njegov glas neka vrsta dubljeg baritona, ali u trenucima inspiracije i najžešćih nota ne smatram ga ni za šta osim za bas, uz dodatak munje, groma i još nekolicine prirodnih pojava) naglašava šta je sve pogrešno uradio u životu odmah uvlači sve prisutne, dok Martinov baršunasti bek-vokal sada stvarno dobro zvuči kao antiteza furioznom ponavljanju "I was born in the wrong house, in the wrong sign, with the wrong ascendancy"” Sve je to odlična kombinacija napetog i mračnog, a tako zabavnog i originalnog u isto vreme, sve je to onaj isti bend koji mnogi od nas već godinama vole. To je svakako dobro.
Za potrebe emisije odsvirana je potom još jedna numera. Lomila sam se da li će to biti "Enjoy The Silence" ili "Personal Jesus", ali se bazildonska trojka ipak opredelila za potonju, prvenstveno zbog inovacija koje su uneli u izvođenje ove epski prežvakane (ali, naravno, fenomenalne) numere. Sa prvim "reach out, touch faith” publika je već u transu, a noviteti u performansu uključuju veći broj tih, sada već čuvenih, "vintage” Martinovih sinitisajzera sa eBay-a, o kojima je pričao u svakom intervjuu u poslednje dve godine, kao i više slojeva različitih dens bitova. Ne šalim se, većina pesama sada poseduje neku fuziju "Ladytron" pozadina (možda su se zajedno spremali za tu predstojeću turneju?), ali i čisto sint-pop retro-elektro densa kakav sada možete čudi kod pregršti mladih "kul” izdanaka (look under Calvin Harris, MSTRKRFT etc). Naravno, ništa toliko radikalno, ali treba primetiti da je sada, više nego ranije, lakše igrati i skakutati uz DM.
Potom ide "Walking In My Shoes", stara dobra pesma za fanove, uz koju, negde na sredini, ide i skidanje sakoa i prsluka, da bi se promocija novog materijala nastavila odmah potom. Dve nove pesme koje su svirali bile su "Come Back” i "Peace”, i meni najiskrenije nije uopšte jasno zbog čega su odabrali te dve, pored svih ostalih numera sa albuma. Verujem da će "Hole To Feed”, "In Sympathy” i "Miles Away” naći svoj put do evropskih stadiona na leto, ali ove dve numere, a posebno "Come Back”, predstavljaju najslabije pesme na albumu, iako ni u kom slučaju nisu loše. Razlika u odnosu na studijsku verziju na "Come Back” je osetna, pošto je, umesto nežnih elektro-melodija, ubačen dubok bas, I tempo je malo ubrzan, prvenstveno zato što je pesma u original previše spora da bi prodrmala publiku. Zapravo, pozadina je izmenjena do te mere da zvuči skoro kao Barrel Of A Gun, s tim što numera, uprkos snažnom izvođenju, nije naročito "catchy”. No, publika opet odlično reaguje, i sve se nastavlja sa veoma moćnim Dejvidovim vokalom koji nosi čitavu konstrukciju "Peace”" Na prvi osluh, čini se kao da je ova pesma neki nastavak "Condemnation”, mada više zbog motiva tematski sličnih "Songs of Faith And Devotion” eri, nego zbog samog zvuka" Opet, iznenađujuće je kako numera zvuči drugačije uživo, ovoga puta zbog besne "drum machine” pozadine, ali nailazi i na bolji prijem kod publike zbog toga. Teški motivi se prelivaju iz jedne numere u drugu, a publika đuska i odlično se zabavlja.
Ne sećam se da sam ikada gledala bend sličnog efekta na prisutne, uz časni izuzetak Nika Kejva.
Nakon završetka dva noviteta, ostale su bile samo još dve pesme, i svako ko zna bilo šta o bendu automatski će naslutiti koje. "Enjoy The Silence" je išla prva, sa sve masovnim "sing-alongom” i latino prekidom u sredini, kada Dejvid maše kukovima dok devojke, od kojih se mnoge nisu ni rodile kada se DM prvi put pojavio na svetskoj sceni, vrište u transu. Najviše za vreme "Enjoy The Silence" postaje jasno zbog čega baš ovaj trio ima privilegiju da zatvori Holivud i pretvori ga u sopstveni šou, kao i zbog čega su i dalje toliko bitni svima koji drže do muzičkog ukusa.
Sve se završilo uz "Never Let Me Down Again". Neiskusni Amerikanci nisu znali da od početka do kraja treba da mašu u velikom zamahu, ali smo to ispravili negde na sredini, kada im je bend signalizirao da počnu da zamahuju. Martin se, kao što nam je to obećao za predstojeću turneju, više potrudio oko pratećih vokala, tako das u Dejvid i on dobar deo proveli u pevačkoj simbiozi, što odlično zvuči, ako se uzme u obzir da je povećan i broj instrumenata koje koriste (barem što se tiče sintisajzera i ostalih električnih pomahagala). Uz veliki naklon i sa širokim osmehom (toliko osvežavajuće u odnosu na mračne devedesete, i onaj užasni period od 2002. do 2005. kada nismo znali da li će da prestanu sa radom zbog kreativnih sukoba), trojica i dalje mladolikih muškaraca iz Bazildona, obećali su publici da će ih videti uskoro.
Šta još tu ima da se kaže? Radujte se 20. maju.
Foto. Beta
