Izvor: Blic, 15.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzika normalnih
Muzika normalnih
Uz tezu da je u Srbiji bio normalan samo onaj ko je poludeo besprekorno se uklapa svaka anarhoidna muzička ideja, čiji nosioci ne teže izlasku iz andergraunda, nego isklju;ivo delotvornoj komunikaciji unutar odabranog kruga. Zato Muzika poludelih, bend koji albumom 'Hardcore Force' (premijerno izdanje nezavisne etikete New Age Family Records, 063 8085325, muzikapoludelih@yahoo.com) brutalno i ubedljivo reprezentuje takvo stanje stvari, već svojim imenom govori >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << više od mnogih, daleko poznatijih. Osuđeni na neprestano tešenje i nadu da će se, konačnim uspostavljanjem meinstrima i industrije, steći uslovi za bujanje pravih kreativnih tokova, razvukli smo kriterijume koliko god je moguće – često i u ovoj rubrici, čiji isključivi smisao, u datim okolnostima, nalazim u afirmaciji, a ne negaciji, pa ponekad s teškom mukom uspevam da uhvatim ljude u nečemu što rade dobro, umesto obrnuto – ali očigledno potpuno nezavisni bendovi kao što je Muzika poludelih ne moraju na načine nijedan kompromis.
U tome je njihova snaga, koja se pretvara u ekspresiju važniju od same muzike: kad nemate šta da izgubite, delujete kao sekaperse i potpuni gubitnici ako ne idete na sve, ili ništa. Ovi momci kreću od punog razumevanja činjenice da se moraju izboriti čak i za objektivno nimalo lak i jednostavan život kojim žive ('Hard Life'), kao jedini simbol integriteta koji im je preostao. Praktično, sve njihove pesme su, kontra imenu, o borbi da se ne poludi, nego da se, umesto toga, ostane na nogama, na ulici, sve vreme težeći pobedi u bici za koju vas svi ubeđuju da je unapred izgubljena. To je, naravno, samo prevara sistema, na koju se ovakvi bendovi, očigledno, ne pecaju.
Petar Kralj
Petar Kočić, 'Jazavac pred sudom', režija Pavle Lazić, produkcija 'Zvezdara teatar' i Narodno pozorište RS, Banjaluka
Postoje određeni naslovi u literaturi čija je aktuelnost, kada je reč o iscenaciji, zapravo otežavajuća okolnost, iako bi bilo logično sasvim obrnuto. Za delo Petra Kočića 'Jazavac pred sudom', za koje stručnjaci nisu postigli saglasnost čak ni da li je reč o drami, noveli ili proznom štivu, aktuelnost potiče kao kod svakog umetničkog dela, iz njegove univerzalnosti. Međutim, s obzirom na faktičko stanje stvari na terenu, na politički kontekst u kome danas žive ljudi iz Kočićevog rodnog kraja, ovo štivo 'ne prolazi' Aristotelov uslov verovatnosti. Nije, naime, mali broj stanovnika Kočićeve postojbine koji međunarodno desetogodišnje (vojno) prisustvo u Bosni doživljava identično načinu na koji je austrougarsku vlast video David Štrbac - kao okupatore. Zbog te kao-da-je-danas-pisano sličnosti i neizbežnog poređenja dva, grubo rečeno, okupaciona područja, teško se probija lična nesreća Davida Štrpca. Malog čoveka koji nije klonuo duhom, iako je ostao bez svega bez čega se moglo ostati, čak i sina, i koji je odlučio da privede pravdi štetočinu jazavca.
Baratanje ovom očiglednom sličnošću, koje nisu pošteđeni ni građani Srbije, odnosno kako kaže Kočić, Srbi u svim srpskim zemljama, u osnovi bi moglo biti svedeno na nivo legitimnog repertoarskog poteza sa elementima podilaženja publici.
Međutim, predstava koju je režirao Pavle Lazić svojski se trudi da pobegne od folklornih motiva, lakih nota i igranja na evmociju te vrste, u čemu u najvećoj meri postiže cilj. I to najviše zahvaljujući Petru Kralju. Glumcu koji svojim delom obezbeđuje dva reč bard u Srbiji u ovom trenutku ima sadržaj.
