Izvor: Politika, 23.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzika dobre volje
Gost Beograda predsednik je EFA, Asocijacije evropskih muzičkih festivala
Posle skoro dve decenije, na Kolarcu je nedavno svirao poznati slovenački klarinetista Darko Brlek. Za ovu priliku izabrao je Mocartov Koncert za klarinet i orkestar A dur K 622, koji je slavni kompozitor napisao pred sam kraj svog života. Brleka je pratio Simfonijski orkestar RTS pod upravom dirigenta Antona Nanuta, takođe gosta iz Slovenije, istaknutog umetnika, maestra iz one takozvane stare garde. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Toplim, lirskim zvukom poslednjeg Mocartovog koncerta Brlek se ove godine predstavio i publici u Francuskoj, Nemačkoj i Makedoniji. On je inače veoma mobilan i poslovan umetnik. Pola godine mu, kaže, prođe u hotelskih sobama. Ništa čudno, kad je neko i dugogodišnji direktor čuvenog Ljubljanskog festivala, uz to, od prošle godine, i predsednik EFA, Asocijacije evropskih muzičkih festivala, čiji je jedan od 115 članova i naš Bemus. Jedini iz naše zemlje.
INTERVJU
Ljubljanski festival i asocijacija EFA su vršnjaci, postoje od 1952. godine. Trenutno ste prvi čovek obe ove institucije. Šta se u ovom dugom razdoblju promenilo i na muzičkoj karti Evrope?
– Vreme čini svoje i, naravno, mnogo toga nije kao pre, ali, ipak, EFA je ostala ono zbog čega je i nastala: asocijacija muzike dobre volje, muzike bez granica. U njoj su čak i neki pridruženi članovi sa drugih kontinenata, kao što su Japan, Meksiko, Izrael i Liban. Čak i u onoj Evropi hladnog rata, podeljenoj gvozdenom zavesom, muzika je prolazila kroz razne njene "rupe" i kanale. I na Istoku je bilo dobrih festivala, u Pragu, Varšavi, Sofiji... I oni su bili članovi te velike evropske festivalske porodice. Naš Ljubljanski u EFA je već 28 godina. Danas je muzička komunikacija daleko lakša, premda opet imamo jednu neuporedivo blažu podelu: EU i oni izvan nje. Pošto EU često finansira projekte onih koji nisu u zajednici, sedište EFA je, pre tri godine, preseljeno iz Ženeve u Belgiju – u Gent i Brisel. Inače, primećujem da neke nove članice EU, kao što su Češka, Slovačka, Mađarska, izdvajaju manje sredstva za muziku nego pre. Njihovi pređašnji sistemi izgleda da su bili izdašniji prema muzičkoj umetnosti. Videli su u njoj mogućnost da se bolje pokažu pred svetom.
Kakva je situacija sa Slovenijom, koja se, takođe, ukrcala u "prvu klasu" tog već famoznog evropskog voza?
– Srećom, nama se takve stvari nisu desile. Kultura je uvek bila jako važna za naš nacionalni identitet, pa tako i muzika. Ponosni smo na to. Verujem da će tako i ostati. Dodao bih da su naša četiri festivala članovi EFA, a imamo ih još poprilično.
Da li se danas zna tačan broj festivala na ovom "najstarijem" kontinentu
– Tačan broj ja ne znam, ali zaista ih ima mnogo. U EFA se učlanjuju i ugledni multifestivali, kakav je i naš Ljubljanski. Ni je tu baš sve muzika. Ja ponekad, u šali, kažem da u Sloveniji gotovo svako selo ima nekakav svoj festival. Nije to samo ona nasušna potreba za kulturom. U mnogim zemljama festivali su postali neka vrsta turističke "mode". Oni podižu nivo ponude. Od toga se živi, pune hoteli, restorani, prodavnice... Festivalski biznis danas i te kako računa i sa internetom. U Beogradu, recimo, možete kupiti karte za Ljubljanski festival.
Vi ste već 14 godina na čelu tog velikog festivala. Kakvih novina kod vas ima?
– Ako vas statistike zanimaju, prošlog leta, tokom devet nedelja, imali smo 106 koncerata i predstava koje je videlo 78 hiljada posetilaca. To bi bila jedna dobra godina. Ali, bilo ih je još u našoj dugoj istoriji, kroz koju su prošli mnogi najugledniji svetski muzičari. Iz Srbije su nam poslednjih godina dolazili Stefan Milenković, Ksenija Janković, Beogradska filharmonija tri puta, više pevača... Mi se sada već uveliko spremamo za sledeći 55. festival. Preuzeli smo i stari habzburški zamak koji godišnje poseti oko 400 hiljada ljudi. Sada je u igri i nova uspinjača koja publiku za minut preveze do zamka na brdu.
A klarinista Darko Brlek... Gde je on u toj velikoj festivalskoj priči
– Sa klarinetom sam od svoje osme godine i od njega se ne razdvajam. Bez obzira na moje razne obaveze, i one pre festivala (pre svoje tridesete godine postao je direktor Ljubljanske opere), ja kad god mogu, čak i kad sam u najvećim gužvama, uzimam klarinet bez koga bi mi život, čini mi se, bio prazan. Dva sata sviranja... operu ti glavu. Sa instrumentom i sa muzikom vam je isto kao i sa ljudima. Nekad želite i morate da ih vidite, a nekad ne možete ili nećete. U svakom slučaju, ono najdivnije je izaći na pozornicu i – svirati, svirati...
M. Šehović
[objavljeno: 23.11.2006.]
