Izvor: Blic, 11.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzički oltar od stolica
Muzički oltar od stolica
Mađarski konceptualista Viktor Lois proslavio se svojim zvučnim skulpturama-instrumentima, dokazujući da je vrednost po sebi, pa i ona upotrebna, neuništiva. Menjanjem upotrebne vrednosti odbačenih predmeta može biti razrešen i problem reciklaže, odlaganja tehnološkog otpada koji svaka civilizacija ostavlja u nasleđe onoj sledećoj. Mada ga mnogi tehno muzičari vide kao deo njihove scene, on učestvuje samo ukoliko umetnik poseduje svest o globalnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << aspektima života na zemlji, što je slučaj sa Svjetskim Mega Carem sa kojim je nastupio juče u Studentskom kulturnom centru, a čiji je koncert predviđen i za večeras.Vaši instrumenti od prostih mašina postaju nešto složeniji sistemi. Šta vas je nateralo na umetničku reciklažu odbačenih simbola tehnološkog progresa?
- Osnovna stvar je pojava kompjutera. Došlo je do promene tehnološke kulture ljudskog roda. Prethodna civilizacija, koju, po meni, oličavaju pisaće mašine, bačena je na smetlište istorije. Nije to ništa novo. Grandioznu civilizaciju Starog Rima uništili su varvari. Hteo sam da zaštitim, da nekako sačuvam vrednosti kulture koja je prethodila kompjuterskoj eri, da odbačenim simbolima birokratskog socijalizma udahnem život. Vaš rad bio je i metafora tehnološke i civilizacijske getoizacije zemalja istočnog bloka?!
- Koristio sam tehnološke elemente istočne Evrope u kojoj su različiti narodi ipak imali različite poglede na tehničku kulturu i tehnološki dizajn… Počeo sam da revitalizujem stare pisaće mašine, a zatim sam dodavao još neke elemente električne tehnike i komponente iz automobilske industrije, čitave karoserije, šasije, migavce, delove motora… Moj rad predstavljao je vrstu multikulturnog pogleda na svet, multikulturnog dizajna jer sam elemente tehničkih kultura tih zemalja stavljao u jednu ravan i u jedan objekat, u jednu celinu.
Kako ste došli do ideje da reciklirani objekti dobiju i svoju zvučnu, instrumentalnu dimenziju?
- Osamdesetih godina počeo sam da pravim skulpture od nekadašnjih delova birokratske mašinerije, raspadnutih stolova, kao i bicikle čudnih formi koji su takođe bili metafora za istočni blok, za tu istočnu regiju kao propalu stvar, za to tapkanje u mestu… Moji bicikli, međutim, bili su u voznom stanju, a nameštaj koji sam pravio opet je imao upotrebnu vrednost. Paralelno sa skulptorskom nastajala je i muzička forma, paralelno sa dizajnom i muzika. Instrumente sam počeo da pravim 1987. A upravo sam završio delo 'Muzički oltar' koje je zbir dvanaest mojih muzičkih instrumenata na jednom mestu, uklopljenih na jednom nosaču, skalameriji sačinjenoj od zubarskih stolica.Mnogi tehno muzičari vam nude saradnju...
- Muzičari koji izvode tehno muziku mole me da radim sa njima, da svoje instrumente stavim u službu agitpropa tehno industrije. Očigledno vape za instrumentima na sceni, jer osim svojih semplera nemaju ništa drugo. Oni bi da tu golotinju prikriju nečim što realno postoji i funkcioniše, a to su moji instrumenti-objekti. Ne prihvatam ponudu. Kivan sam na novu kompjutersku civilizaciju jer su stare vrednosti brzo zaboravljene, a i ne osećam nekakav progres ili makar zračenje nove energije. Kompjuterizacija, pa i u umetnosti, vid je površnog progresa. U čemu je progres ako i današnje, moderne autoputeve gradimo istim putanjama koje su Rimljani zacrtali, na njihovim autentičnim trasama, samo što su ranije tuda išla zaprežna kola, a ne automobili? Milorad Pavlović
