Izvor: Politika, 15.Jul.2009, 23:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzeji živih figura
Nisu te kuće više samo mesto za izlaganje starina, već izlaze iz svojih zidova, postaju i ogledalo naše savremenosti – kaže Blaž Peršin, koji je na čelu institucije Muzej i galerije grada Ljubljane
Novi vek traži, uz milione drugih stvari, i novi muzej. Tako to biva, svako bi vreme da (pro)nađe sebe, da nešto pomeri, promeni. Pa, zašto onda ne i malo „promaje” u muzeologiji... da se skine prašina u odajama u kojima se pretežno slavi prošlost. Upravo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o tome je i ovaj naš razgovor (u prolazu) sa Blažom Peršinom, nesumnjivo pravim čovekom za jednu ovakvu priču. On je na čelu objedinjenih institucija koje se danas zovu Muzej i galerije grada Ljubljane. Gradski muzej bavi se prošlošću, galerije – sadašnjošću. Kako se sve to – staro i novo – danas miri u Ljubljani? Evo jednog iskustva koje, mislimo, nije loše čuti od ovog gosta Beograda.
– Po meni su gradski muzeji previše okrenuti prošlosti. Nije slučajno što mnogi kada dođu, recimo, u Njujork pre odlaze u Gugenhajm nego u Gradski muzej. Došlo je vreme da se nešto promeni i ta priča malo preokrene. Zato mi zagovaramo nove ideje, pravili smo i tendere, sarađivali sa NVO. Ja, kao direktor, vidim muzej kao deo urbane celine, a ne samo kao mesto gde su izložene starine. Hoćemo i izložbe umetnika, performanse, radionice, okrugle stolove... Da sve to objedinimo i dobijemo jednu gradsku celinu.
Neki novi putokazi sve su prisutniji u muzejima našeg vremena i taj pravac, očigledno, sledi i Blaž Peršin, koji nam kaže:
– U okviru IKOM-a, međunarodne muzeološke organizacije, a u čijem sam glavnom bordu, aktuelna je tendencija da se ne prepričavaju samo objekti, već i da se čuju i žive ljudske priče. Da se svedoci uključuju u programe. Recimo, ako se radi o Beogradu pre Drugog svetskog rata, onda nađete i one koji su deo te priče. Mi za Ljubljanu imamo projekat: svuda po gradu postaviti sandučiće sa porukom „Dajte nam svoju priču”. I to onu iz ove današnje Ljubljane, pošto će naša prestonica iduće godine biti i svetska prestonica knjige, pod pokroviteljstvom Uneska.
Moderan muzej sve je manje zatvoren u svoje zidove i sve više okrenut ka ljudima, ka savremenom i stvaranju humanizovane budućnosti...
– Danas je to muzej koji hoda i – putuje. Nije to više samo onaj poznati stari odnos kustos–posetilac, u kome je ovaj drugi samo neko ko gleda i sluša već i on postaje učesnik u toj priči. Imali smo, na primer, zanimljiv projekat „Muzej spaja”. Tokom dve godine pozivali smo ljude iz različitih verskih zajednica da kažu kako žive u zajedničkom gradu. Time smo želeli da i manjinske grupe budu nosioci nekih svojih dešavanja, a ne da se kod njih stvara osećaj kako žive u tamo nekom svom zabačenom, izolovanom i od društva zaboravljenom kutku.
Muzeji su i te kako važna stavka na polju kulturnog turizma, ali to ne sme potiskivati sve ono drugo što svakodnevno, kao i dugoročno, mogu da ponude građanima ovakve kuće.
– Muzej nije samo skupljalište predmeta. Mora imati i svoje koncepte. Nisu to samo stvari baštine, već u tome ima još koječega: i kreacije, i ekonomije, i vaspitanja, i dečjih maštanja, i edukacije kakve nemate u redovnom školskom sistemu. Naš muzej bio je nominovan za nagradu Evropski muzej godine. Postao je važna sinergijska tačka: okupljanja, edukacije, davanja i primanja. Mi komuniciramo sa javnošću, nudimo ruku saradnje. Ne treba se ugledati na muzeje Britanije, recimo, već morate pronaći svoj „đir”, svoj modus superandi. Ne mogu svi muzeji da budu obuhvaćeni nekakvim svojim Diznilendom, što je slučaj sa mnogim zapadnim muzejima, jer imaju i mnogo novca, a taj novac mora i da se okreće. Znači, radi se o kulturnom turizmu. U redu je to, ali mora se imati i svoja intriga, a ne svuda Gugenhajm, poput „Benetona”.
Sa kakvim biste zanimljivim idejama voleli da se sretnete kao posetilac Beograda – kao stručnjak, ali i kao turista i kulturni konzument? – upitali smo na kraju
– Pa, interesovalo bi me kako spojiti vašu „Silikonsku dolinu”, na Dorćolu, kako je zovete, i Bežanijsku kosu, na primer. Provokativno je promatrati taj antagonizam kao celinu. Svaki grad ima to. Te kontraste. Meni su takođe jako zanimljivi i Romi u kulturnom miljeu velegrada. Premda, priznajem, kada dođem u neki grad ja volim da sednem u kafić. Ne u nekakvom trendovskom smislu, već ga posmatram kao običan javni gradski prostor, u kome srećete ljude raznih profila. Za mene je i to svojevrsni muzej „različitosti jednog grada”.
Muzej živih figura i... živog vremena – dodajmo.
M. Šehović
[objavljeno: 16/07/2009]
