Izvor: Blic, 13.Avg.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzej u mraku
Muzej u mraku
Jednako važan, ako ne i najvažniji segment Olimpijskih igara u antičkoj Atini bilo je nadmetanje atinskih dramatičara kao što su Eshil, Euripid ili Sofokle. Danas, kada uz veliku pompu bude otvorena druga Olimpijada u modernoj Atini, muzej ove velike svetske sportske manifestacije ostaće u mraku. Jer radovi na planiranom muzeju, smeštenom uz Partenon, jedva da su započeti. Nov akropoljski muzej trebalo je da predstavlja moderno remek-delo, a čuvena soba od >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << staklenih zidova, koja gleda na Partenon, dizajnirana je za potrebe izlaganja Elginovog mermera, delova partenonskog friza i skulptura koje je lord Elgin početkom 19. veka odneo u rodni London.
Grci su se nadali da će povratak Olimpijade na helensko tlo, u kombinaciji sa novim šepuravim muzejom, obavezati Britanski muzej da, u najmanju ruku, pozajmi pomenuti mermer. Stoga je najvažnija kulturna posledica Olimpijade 2004. ta da se Elginov mermer po svoj prilici nikada neće vratiti u Atinu, jer povoljnijeg trenutka za to nije moglo biti.
Ako je priča o novom akropoljskom muzeju patetična, onda je ona o Olimpijskom sportskom kompleksu arhitekte Santjaga Kalatrave u svakom pogledu veličanstvena. Beli metal izuvijanih oblika isijava sa glavnog sportskog sastajališta - Olimpijskog stadiona. Osim krova na stadionu i potpornih lukova od stakla i čelika, Kalatrava je na sličan način oplemenio i olimpijski bazen i ostala sportska borilišta. Ovaj španski arhitekta je dizajner uvijenih i vibrirajućih baroknih formi i često koristi nagnute metalne lukove kako bi naglasio pokret, napetost i život. I njegov olimpijski nacrt radi po istom principu - ignorišući funkciju, on insistira na izrazu; graciozne i uzburkane, njegove forme ne ispunjavaju toliko zadatak, koliko izražavaju emociju. Reč je o krajnje odvažnom dostignuću, koje u potpunosti odražava duh drevne Grčke, gde su sport i kultura, telo i intelekt, stajali rame uz rame.
Nije ni čudo što je za ovako ambiciozan poduhvat odabran upravo Santjago Kalatrava (54), arhitekta, umetnik i inženjer. Nakon samo deset godina prakse (Železnička stanica u Cirihu, aerodromska stanica u Lionu, Grad umetnosti i nauke u rodnoj Valensiji, Opera na Tenerifama i u Valensiji, ili naročito 'Uvrnuti torzo' u Malmeu) on je stvorio sebi ime, načinivši od svojih radova standard po kome će se meriti svi budući inženjerski nacrti. M. K.
