Izvor: Politika, 15.Mar.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mustafini slatki snovi
Dokumentaristički senzibilitet i eksperimentalnost Angelosa Abazoglua, francuskog autora grčkog porekla, u specijalnom fokusu Solunskog festivala
Solun – Šesnaestogodišnji Mustafa, iz malenog turskog grada Gazjentepa, poput mnogih svojih vršnjaka uči veoma kompleksnu umetničku školu – školu pravljenja baklava, turske poslastice poznate u celom svetu. Sve što radi, teško i naporno, radi pod budnim okom i striktnim pravilima glavnog majstora, ali Mustafa ima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sopstvene slatke snove i želju da svoju kreativnost okuša u velikom gradu...
Mustafa sa slatkim snovima glavni je junak istoimenog dugometražnog dokumentarno-igranog filma poznatog francuskog autora grčkog porekla Angelosa Abazoglua, kome je 14. Festival dokumentarnog filma – „Slike 21. veka” – posvetio poseban program i odao počast.
Ono što krasi stvaralaštvo Abazoglua, uz njegovu nespornu kreativnost i maštu, svakako je različitost pristupa temama kojima se bavi, eksperimentišući i razvijajući svoj filmski jezik i čineći od svakog filma malo čudo. U svojim dokumentarcima Abazoglu nekada koristi i arhivske snimke i intervjue, nekada zamagljuje granice između fikcije i stvarnosti, a nekada je njegov izbor čisti „sinema verite”.
Bez obzira na to što je pripadnik grčke dijaspore, Abazoglu se fokusira na široki raspon tema i zbog toga ima tako zavidan uspeh kod međunarodne publike. Odnos profesor–učenik i potraga za uspehom i ostvarenjem snova („Mustafini slatki snovi“), mediteranska kultura, kuvanje i odnosi koji se razvijaju kroz pripremu hrane („Maslinovo ulje, malo vode, oljušteni paradajz“), suživot ljudi isteranih iz svojih zavičaja („Sutra biće bolje“), osvetljavanje kontroverzne figure ser Bazila Zaharova, enigmatičnog dilera oružjem s početka 20. veka („Zaharov, agent smrti“), novogrčka stvarnost kroz iščitavanje krimi-romana Petrosa Markarisa („Ubistvo na trgu“), uticaj američkih vrednosti na grčko društvo koje promoviše „Maršalov plan“ („Dobro došli u Grčku, gospodine Maršal“), samo su neke od tema koje Abazoglu u svojim filmovima otvara i razrešava, iskazujući senzibilitet svojih pogleda, poštovanje za likove, prostore i kulturni univerzum.
Tokom živog i zanimljivog dijaloga sa publikom, koja je filmove iz njegove retrospektive svih ovih dana budno pratila, Angelos Abazoglu je govorio o svom odrastanju i poreklu Grka prognanog iz Turske, o svojim i grčkim i turskim kulturološkim korenima i svojim filmovima koji, ma koliko bili univerzalni, u većini sadrže i snažne grčke korene.
Govoreći o svom dugom životu u Francuskoj, Abazoglu je rekao i sledeće: „Francusko obrazovanje mi je obezbedilo racionalnost i kvadratni osećaj za stvari. Međutim, svaki put kada se vratim Grčkoj, moji instinkti se ponovo pojavljuju. I racionalnost i instinktivnost koegzistiraju u mom umu i smenjuju u dominiranju.“ Abazoglu je još publici objasnio da ne postoji neka zajednička metodologija prilikom snimanja svakog filma, jer je „svaki dokumentarac čudo za sebe i stvar drugačija od drugih, a jedina zajednička veza je ogromna ljubav prema ljudima, čak i prema ser Bazilu, agentu smrti, jer sam o njemu napravio nežan film koji objašnjava kako ekonomija utiče na život i smrt“.
Za svoj poslednji film „Mustafini slatki snovi“, koji je svetsku premijeru imao nedavno u Berlinu, Abazoglu kaže da je više fantastika i fikcija nego stvarnost po sebi i da ga ovaj film povezuje sa mirisima iz detinjstva i sa očevim poreklom. „Moj otac je bio harizmatičan čovek. Bio je veoma mlad kada je napustio Istanbul, preselio se u SAD i u 22. godini dobio doktorsku titulu. Uvek sam živeo pod njegovom senkom, on je uvek želeo da budem sve ono što je on bio. Kada sam bio u prvom razredu osnovne škole, sećam se, imao je običaj da me probudi u pet ujutro da me nauči astronomiju i fiziku i još mnogo toga. Izgubio sam ga kada sam imao 14 godina, kada sam imao toliko mnogo pitanja da mu postavim. Kasnije sam otišao u Tursku da pokušam da razumem stvari koje su se njemu desile, da razumem kako je odrastao i gde je odrastao. Zbog toga detinjstvo znači slast karamela, kolača, baklava. I zbog toga sam rešio da u školi za pravljenje baklava snimim film o dečacima koji uče veštinu svojih očeva i dedova“, pričao je Abazoglu.
Naravno, razgovor sa publikom nije mogao da prođe bez osvrta na tešku finansijsku krizu u Grčkoj. Na sva ta pitanja Abazoglu je otvoreno odgovarao ukazujući da se slični problemi javljaju i u Francuskoj i drugim evropskim zemljama, zbog čega se beleži i porast nasilja, ističući da se u Grčkoj dogodio slom modela država-nacija. „Do sada smo imali nacionalnu porodicu i mislili da smo u stanju da kontrolišemo političare, bili oni loši ili ne. Sada smo na testu, a ne postoji nijedan mehanizam demokratske kontrole onih koji donose odluke u ime svih nas. Odluke su na drugom mestu, donose ih ljudi bez imena, iz nevidljivih centara moći, i političari koji nisu ništa drugo do marionete. Hajde da bacamo kamenje, ali na koga? Pa mi već znamo da odluke donose drugi, a ne od oni kojima smo dali svoj glas na izborima!“, izjavio je između ostalog Abazoglu tokom burne diskusije na tekuće grčke teme, koje su i glavni sadržaj većine grčkih dokumentarnih filmova viđenih na ovogodišnjem festivalu.
Dubravka Lakić
objavljeno: 16.03.2012.
