Izvor: Politika, 14.Jun.2015, 09:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muškarci lakše dobijaju nagrade
Tokom četrnaest godina „Man bukera” je dobilo devet knjiga čiji su glavni junaci muškarci, a samo dve u čijem su središtu žene
Prema analizi britansko-američke književnice i esejistkinje Nikole Grifit, koja je objavljena u „Gardijanu”, dobitnici šest glavnih literarnih nagrada, u poslednjih petnaest godina, jesu autori koji u centar svog pripovednog sveta smeštaju muške likove. Grifitova je analizirala dobitnike američkih i britanskih nagrada, a među njima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Pulicerove, Man Buker, američkih nacionalnih književnih nagrada, nacionalnog američkog književnog priznanja kritike, kao i nagrade Hugo i Njuberi medalje. Analizirajući odnos između pola autora i protagonista u njihovim knjigama, zaključila je da je, na primer, Man Bukera između 2000. i 2014. dobilo devet knjiga autora o muškim karakterima, zatim tri dela autorki o muškim junacima, a samo dve knjige žena o ženama, i jedna autorka o oba pola.
– Kada je reč o književnim nagradama, teško je izbeći zaključak da će ih žene teže dobiti ukoliko su priznanja uticajnija ili profitabilnija. Znači li ovo da su žene sklonije samocenzuri ili da su kritičari odvažniji kada dela autorki treba da proglase zastrašenim, bezukusnim ili čak dosadnim? Ovi rezultati govore u prilog tome da se ženska perspektiva smatra nezanimljivom ili nevažnom, smatra Nikola Grifit. Ona je takođe uočila da je devedesetih godina 20. veka stanje bilo drugačije u korist književnih dela o ženama. Međutim, izdavački horizont je počeo da se menja nastankom velikih izdavačkih korporacija, a oskudicom u nezavisnom izdavaštvu i originalnim autorskim glasovima.
Područje istraživanja Nikole Grifit nije bila Nobelova nagrada. Međutim, ovo priznanje je od 2004. godine dobilo nekoliko autorki: Elfride Jelinek, Herta Miler, Doris Lesing, Alis Manro, žene koje su ozbiljno ušle u „muški zabran” i od kojih su posebno poslednje dve, Lesing i Manro, na neki način motivisale feministički pogled na svet (iako su ga lično možda negirale).
Kada je reč o našoj najprestižnijoj literarnoj NIN-ovoj nagradi, od 2000. godine do sada takođe ubedljivu prevlast u odnosu na književnice imaju autori, koji kroz perspektive mahom muških likova dočaravaju istoriju i savremenost srpske kulture. Počev od Gorana Petrovića, Zorana Ćirića, Mladena Markova, preko Vladimira Tasića, Dragana Velikića, Mira Vuksanovića, Basare, Vladimira Pištala, do Slobodana Tišme, Aleksandra Gatalice, Gorana Gocića i Filipa Davida. Samo su dva ženska imena uočljiva među dobitnicima NIN-ove nagrade, u poslednjih petnaest godina: Grozdana Olujić i Gordana Ćirjanić. Slično kao i raniju dobitnicu NIN-ove nagrade Svetlanu Velmar Janković, i ove naše autorke karakteriše pre „muški” literarni zamah. Grozdana Olujić nastavlja tradiciju porodičnog romana kroz priču o jednoj srpskoj građanskoj porodici, a glavni likovi u prozi Gordane Ćirjanić mahom su muškarci. Zašto je to tako, da li su žene samo prividno postale moćnije, dok muško viđenje sveta osvedočeno hara svetom kao jače, realnije, analitičnije?
Književni kritičar Vasa Pavković u srpskoj savremenoj književnosti uočava sličan poredak, kao u prethodnoj analizi u Gardijanu: u visokoj literaturi dominiraju muškarci, što bi se moglo reći i za književnu kritiku, dok su među čitaocima ipak brojnije žene. Razlog za ovakvu književnu sliku Pavković vidi u dominantnoj patrijarhalnoj kulturi našeg društva, koja se sporo menja. I dalje na deset romana autora o muškim junacima dolazi jedan roman neke autorke.
– Na trenutak nam se učini da se situacija menja u korist autorki, ali posle nekoliko godina stanje se vraća na početnu sliku, na dominaciju patrijarhalnog principa. Voleo bih da se promene kreću u korist autorki, da budu bar približno izjednačene sa piscima. Međutim, žene su kod nas brojnije u oblasti bestseler literature, i one se uglavnom obraćaju ženskom delu čitalačke publike. U visokoj literaturi, bar u poslednjih pet godina, nije se pojavilo neko upečatljivo žensko ime koje bi privuklo pažnju – primetio je Vasa Pavković.
Ovaj književni kritičar među značajnim srpskim književnicama ipak uočava one koje na osoben način predstavljaju žensku perspektivu, a među njima su Ljubica Arsić, u čijem romanu „Mango” su tri glavna lika žene koje progovaraju o muško-ženskim odnosima. Takođe, po njegovom mišljenju, Mira Otašević autorka je „Geopoetike”, koja svoje ženske likove, među kojima se nalaze i mnoge stvarne umetnice, smešta u istorijski, društveni i umetnički kontekst, ukazujući na kreativnu stranu njihovih ličnosti.
– Gordana Ćirjanić piše „mušku” prozu. Međutim posle romana „Kuća u Puertu”, ponovo je u njenoj novoj knjizi „Sedam života princeze Smilje” (Vukotić medija) glavni lik žena, kaže Vasa Pavković.
Kada u filmu „Dobro da bolje ne može biti” (As Good as It Gets), smušena obožavateljka pita Džeka Nikolsona, koji tumači ulogu popularnog američkog pisca, kako tako dobro dočarava žensku prirodu, on joj odgovara: „Mislim na muškarca, samo mu oduzmem razum i uračunljivost”. Ova krajnje seksistička opaska u kontekstu filma deluje komično, ali istrgnuta iz konteksta i upoređena sa sve većim nasiljem nad ženama u porodici, pa i položajem žene u visokoj kulturi i nauci, deluje zastrašujuće.
Naučnice plačljivice
Biohemičar Tim Hant, jedan od dobitnika Nobelove nagrade u oblasti psihologije ili medicine za 2001. godinu, povukao se sa mesta počasnog profesora Londonskog univerzitetskog koledža pošto je izjavio da naučnice treba odvojiti od naučnika zbog toga što plaču kada dobiju kritiku, i zbog toga što pažnju naučnika u laboratoriji odvraćaju romantičnim interesovanjem.
– Tri stvari dešavaju se kada su devojke u laboratoriji: ili se vi zaljubite u njih ili se one zaljube u vas, a kada ih kritikujete one plaču – izjavio je Hant na Svetskoj konferenciji novinarstva iz oblasti nauke u Južnoj Koreji, posle čega je usledio tajac. Veću pažnju dobio je, međutim, na Tviteru. Naučnice su brzo i duhovito reagovale, kao na primer profesorka Keti Devlin, koja je poručila svom univerzitetskom odseku da neće biti prisutna na sastanku u deset sati zbog toga što mora da plače do besvesti, a Sofi Skot izjavila je da se nalazi u kancelariji, ali da ne može da se bavi naučnim radom zbog toga što je videla Hantovu fotografiju, i ah prokletstva, zaljubila se!
I drugi dobitnici Nobelove nagrade kritikovani su zbog neukusnih izjava o ženama, a među njima je i pisac V. S. Najpol koji je rekao da su književnice inferiorne u odnosu na pisce, i da samo na osnovu nekoliko pasusa može da prepozna da li ih je napisao muškarac ili žena.
