Izvor: Politika, 23.Okt.2012, 12:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muškarac uvek malo više uzima za sebe
Mislim da je stvar i dalje centrirana u odnosu na jači pol, u duhu poznate priče: „Ako ste muškarac od 35 godina, belac i protestantske veroispovesti svet je skrojen po vašoj meri”, kaže reditelj Marko Manojlović
Doroti Parker u svojim pričama prati situacije, pojave, događaje iz pozicije žena. Zato predstavu „Samo neka bude lepo” i radimo iz ženskog ugla. U prvoj priči pratimo izvesnog čoveka koji dolazi iz vojske kući. Ima odsustvo od dva sata, a žena ga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u kući čeka. Za razliku od literature koja uglavnom opisuje takve situaciju iz muške vizure, meni je bilo interesantno da priču posmatram iz pozicije žene. Kako se priprema za doček, o čemu razmišlja... kaže reditelj Marko Manojlović pokušavajući da objasni zašto radi predstavu „Samo neka bude lepo” po pričama Doroti Parker u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Predstava „Samo neka bude lepo” biće premijerno izvedena sutra na sceni teatra „Bojan Stupica”. Tekst je prevela Marija Stojanović, a dramatizaciju je uradila Iva Mitrović. Scenograf je Branko Hojnik, kostimograf Lana Cvijanović, kompozitor Vladimir Pejković. Igraju: Nataša Šolak, Milena Vasić, Anđelika Simić, Dubravka Kovjanić i Srđan Timarov.
Američka pesnikinja, dramska autorka, kritičarka i satiričarka Doroti Parker poznata je po oštroumnim, britkim i duhovitim tekstovima u kojima kritikuje društvo s početka 20. veka. Njena dela do sada nisu ni prevođena, ni rađena u Beogradu.
Reditelj Manojlović zainteresovao se za njenu literaturu. Tako je pet priča Doroti Parker objedinio u predstavi „Samo neka bude lepo”. Evo i zašto:
– Doroti Parker ima divan način pisanja u kojem je sa neverovatnom pronicljivošću fokusirana na sasvim obične situacije iz života. Precizno oslikava sve socijalne okolnosti, ono što mi zovemo raspodelom uloga po polovima. To mi je bilo izazovno u pozorišnom smislu: da li scena može da istrpi takvu vrstu spuštenog, svakodnevnog tona, situacije koje naizgled nemaju dramu i da se iz njih dobije svet koji sam ja dobio čitajući Doroti Parker. Posebno jer događaje prati, kao što sam rekao iz ženskog ugla.
Ženskih likova je u literaturi mnogo manje nego muških. Manje je žena u skupštini, na rukovodećim mestima..., priča Manojlović.
Uz sve to, dodaje naš sagovornik, ne možemo da tvrdimo da je položaj žena iz dvadesetih godina prošlog veka i danas isti.
– Apsolutno nije. Ipak mislim da je stvar i dalje malo više centrirana u odnosu na jači pol, u duhu poznate priče: „Ako ste muškarac od 35 godina, belac i protestantske veroispovesti svet je skrojen po vašoj meri”. Naša predstava se ne bavi centrima moći, ona se bavi muško ženskim odnosom. U smislu da muškarac uvek malo više uzima za sebe i svoje sopstvene potrebe, a žena kao da ima zadatak, ili težnju da čeka. Žena kada priča o tom odnosu uvek govori u množini, a muškarac u jednini. To je istorija. Imate mnogo više žena domaćica, koje su vezane za kuću. Ručak je planiran posle dolaska muškarca sa posla. Naša predstava ne želi da presuđuje u smislu pozitivnog ili negativnog stava, već da ukaže da su to zaostavštine, recidivi prošlosti.
Marku Manojloviću ovo je ujedno treća predstava koju radi u JDP-u gde je i debitovao sa predstavom „Smrt” po tekstu Vudija Alena, koju je 2005. godine postavio na sceni „Studio”. Usledila je „Klopka” u Narodnom pozorištu u Somboru, „Pokondirena tikva” u Narodnom pozorištu u Kikindi, „Bez maske” u Ateljeu 212... I pored toga što važi za izuzetno nadarenog reditelja poslednju premijeru, da podsetimo, Manojlović je imao pre godinu dana. Reč je o predstavi „Dnevna zapovest” u BDP-u.
– Da, prošlo je gotovo godinu dana. Šta da radimo? Moramo i dalje da se borimo, da nudimo tekstove, da predlažemo. Nekorektno je reći da nema novca za pozorište, ako smo pre neku noć gledali emisiju „Insajder”. Hajde da se strpimo za velike produkcije, ansambl predstave sa 50 ljudi i 25 statista. Mogu da razumem da nema novca kada se dešava revolucija, kada je devalvirao dinar i kada se živi kao devedesetih godina prošlog veka sa po jednom markom. S obzirom na to da svakodnevno viđamo za šta sve ima novca, onda je besmisleno reći da nema za pozorište. Vreme putuje, ovo su sve anomalije sistema koji apsolutno treba da se menja – zaključuje Manojlović.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 23.10.2012.
