Izvor: Politika, 23.Dec.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Murali oživeli šabačke fasade
U Beogradu skoro deceniju ne rade dva centralna muzeja, ali rade dva tržna centra. Kako govoriti o umetnosti u javnom prostoru kada je ona proterana iz društvenog života, kaže Igor Marsenić
Jedan zid u Šapcu bio je u fokusu umetničke porodice Marsenić više od tri decenije. Iako je trebalo da ga oslika otac na kraju ga je oslikao sin. Mural „Promena” Igora Marsenića, inače rođenog Šapčanina, nastao je zahvaljujući sredstvima dobijenim na konkursu Ministarstva kulture >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za realizaciju dela savremene vizuelne umetnosti u javnom prostoru, dok autor ni sam ne zna ko je, zapravo, odabrao lokaciju – da li ona njega ili on nju.
– Samo mesto za mene je oduvek imalo višestruk značaj. Sa jedne strane intiman i konkretan, a sa druge simboličan i apstraktan – počinje priču Igor Marsenić.
– Moj otac je za svoju mozaičku kompoziciju, osmišljenu za taj isti zid krajem osamdesetih, dobio ozbiljna sredstva, danas nezamisliva. I onda opstrukcije i ucene, sve do konačnog obaranja projekta. Mogao sam da pratim kako to izgleda kad sistem reši da te spreči da nešto smisleno uradiš. Sa druge strane, dobar deo života prolazio sam pored tog ogromnog, praznog zida u centru grada. Ta praznina me je zaista fascinirala i često sam se pitao kako uspeva da postoji toliko dugo. Ispratila je u zaborav mnoge političke garniture. Sve ih je nadživela. Sve parole o boljoj sutrašnjici. Pritom, sama zajednica nikad nije pokazala jasnu želju da ne želi da živi sa prazninom, besmislom i ružnoćom – priča Marsenić.
Naš sagovornik ističe da nije verovao kada je pobedio na konkursu da će radovi zaista početi sve dok nije video postavljanje skela. Rad na muralu trajalo je desetak dana, tokom kojih je utrošeno 102 tone boje, koje je donirala kompanija „Tikurila”. Skica koja je bila polazište pripada umetnikovim interesovanjima od pre jedne decenije – opusu koji je nazvao „Pikselizacija”.
Igor Marsenić
– Tada sam se bavio digitalizacijom slike i njenim prenosom, upotrebom grafičkih programa. U kojoj meri tehnologija i estetika koja je prati utiču na to kako mi vidimo svet. Da li je te optičke promene moguće naslikati najklasičnijim tehnikama i materijalima i istovremeno biti precizan poput digitalnog štampača, a osećati boju poput Velaskeza? Naši gradovi pate od prekomernog sivila, pa je bilo izuzetno važno nametnuti se u bespuću asfalta i sivih fasada. Uneti boju u život grada i ljudi. Igra obojenih polja lepa je sama po sebi, ali i vrlo dinamična i atraktivna u javnom prostoru. Želeo sam da ceo mural deluje kao velika aplikacija. Bez obzira da li ga slikate celog, delove ili pojedinačna polja svojim telefonom, taj zapis možete da koristite kao skrinsejver ekrana ili pozadinu za programe – objašnjava Marsenić.
Mural je za njegovog tvorca mnogo više od prilike za ličnu afirmaciju. To je mogućnost da darove koje ima pruži zajednici iz koje je potekao, da pomogne i njenoj afirmaciji. Jer, kako kaže, veruje da je njegovo delo povezalo centralnu gradsku zonu i dalo joj na značaju, da se konačno formirala tačka okupljanja – umesto gradskog trga koji Šabac nema.
– Savremena umetnost je proterana iz društvenog života. U Beogradu skoro deceniju ne rade dva centralna muzeja, ali rade dva tržna centra. Kako u takvoj situaciju uopšte govoriti o umetnosti u javnom prostoru? Najlakše je reći da su institucije i čitav sistem krivi. Ali opet, ko čini taj sistem. To nije nekakav apstraktni aparat, već ga čine konkretni ljudi. Tu bih se vratio na početak našeg razgovora, i ponovio da disfunkcionalna zajednica ne može da osmisli svoj život i da održava već stvorene vrednosti, a kamoli da stvara nove. Ubeđen sam, stoga, da je konkurs Ministarstva kulture bio pravi potez. Nadam se da ću biti u prilici da još neki put realizujem neko delo u javnom prostoru. Mada je u zemlji u kojoj ne znamo šta nosi dan, a šta nosi noć nezahvalno planirati.
M. Dimitrijević
objavljeno: 24.12.2014
