Izvor: Blic, 01.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muke sa slobodom
Muke sa slobodom
Na Sceni 'Raša Plaović' Vanja Ejdus i Igor Đorđević, odnosno Ana i Milan, provežbavaju situaciju i razmenjuju replike koje odslikavaju sukob mladog bračnog para. Rediteljka Vida Ognjenović s odobravanjem prati njihov način izvođenja, ponešto pribeleži, povremeno daje uputstva.
'Svaka od priča', kaže za 'Blic' Vida Ognjenović, 'suštinski se završava rezimeom da je sloboda poetska kategorija. Nešto o čemu se misli i mašta, ali i nešto >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << što ostaje nedostižno i za svakog može imati drugačije značenje. Bavimo se pojedinačnim poimanjem i doživljajem te neuhvatljive kategorije. Jer, (ne)sloboda svakog časa biva nešto drugo, a mi na to nismo spremni. I, što više čovek priča o njoj, to je manje slobodan. U prvoj priči, recimo, vidimo mlad bračni par, naše iseljenike u Ameriku, koji se spori oko toga da li da idu ili ne na piknik sa novim prijateljima, Amerikancima. Njihovo poimanje slobode u ovom konkretnom slučaju je različito.'
Prisutni na probi žamorom i smehom reaguju na replike sa scene. Vic o Džordžu Bušu, kojim Igor Đorđević nastoji da odobrovolji svoju scensku suprugu, očigledno je zabavio prisutne u sali. Ali već sledeća replika podseća na, ne samo teatarske, muke sa slobodom.
'Tema se, izvesno je, tiče svih ljudi. I mene lično, takođe. Mi smo se, radeći svoje likove, suočavali s njom, a publika će se, pretpostavljam, suočavati sa sopstvenim sputanostima, slobodama i neslobodama', kaže glumica Aleksandra - Saška Nikolić spremajući se da izađe na scenu.
'Oba lika koja igram', nadovezuje se Jelena Ćuruvija, 'nisu svesna da nisu slobodna. I ne uspevaju to shvate. Vrlo životno, zar ne? Postoje ljudi koji prođu život ne shvativši da ih koči ovo ili ono, da su u klopci jer se nisu oslobodili prvenstveno svojih kompleksa.'
U jednoj od slika na sceni momak i devojka (Vanja Marković i Aleksandar Đurica) sede u luksuznom restoranu. Nesporazum među njima se rasplamsava, i to dok joj on, kao iznenađenje, daruje verenički prsten. 'Zar nije najlepše u ljubavi kad ljudi mogu da trpe jedno drugo', naglašeno izgovara devojka. I dok Jan (Aleksandar Đurica) ljutito replicira, u publici se čuje ženski žamor pomalo gorkog, pomalo ironičnog odobravanja. 'Samo ne znam', veli tiho doterana dama srednjih godina, 'da li je bolje to shvatiti što pre ili što kasnije.'
Zatamnjenje najavljuje promenu slike_arhiva.
Pomalo začuđena dolazi iza scene Vanja Marković. 'Usred radnje puče prsten', kaže. 'Ovo nam je prva kostimirana proba', objašnjava 'Blicu' komentarišući kroz šalu svoje 'muke prvo sa rekvizitom pa tek onda sa slobodom'.
Stvar oko peha sa prstenom brzo se pročula. Usledile su potom, razume se, duhovite aluzije. Gotovo da bi se još jedna dramska minijatura mogla upriličiti na temu svakovrsnih (ne)ozbiljnih varijacija o odnosu (lične) slobode i (vereničkog) prstena koji se lomi baš prilikom primopredaje.
T. Nježić
