Izvor: Politika, 21.Jul.2010, 11:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mrzim dan kad imam predstavu
Kad polazim od kuće mrzim i sebe i publiku, a kad predstava počne, sva ta mržnja i jed eksplodiraju u svoju suprotnost, u ljubav, govorio je glumac Zoran Radmilović koji je umro na današnji dan pre 25 godina
Pozorište koje ne ume da krikne i ne postoji. Kriknulo bi ono, ako bi taj krik došao spontano, iz dubine. Svaki krik za jedan sklerotični organizam može da bude poguban. Krik ga može rastočiti, potpuno. A ja – mogu li da kriknem? Sumnjam. Ne, ne znam. Voleo bih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da mogu. Ja u taj krik strahovito verujem... Ali, ne znam... Hajde da kriknemo zajedno!”
Ovo su reči glumca Zorana Radmilovića koji je umro na današnji dan pre 25 godina. Gradska opština Vračar i pozorište Atelje 212 će danas u podne, povodom obeležavanja dve i po decenije od smrti ovog maga glume, u Mileševskoj ulici broj 38 u Beogradu postaviti spomen-ploču na kući u kojoj je Zoran Radmilović živeo sa svojom porodicom.
Zavirili smo u pozorišna sećanja: u ranu zoru, na beogradskoj Prvoj hirurškoj klinici 21. jula 1985. godine umro je glumac Zoran Radmilović. Poslednju, 299. predstavu „Radovana Trećeg” odigrao je krajnjim naporom, 9. juna 1985. godine. Pet dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio.
Zoran Radmilović je rođen u Zaječaru početkom tridesetih godina prošlog veka. Odrastao je u uglednoj advokatskoj porodici. Zoranov deda po ocu je od onih Nemaca koji su po Srbiji krajem devetnaestog veka gradili železnice, i tu i ostali zbog ljubavi prema lepoj Srpkinji. Rihard Lang, Zoranov deda pronašao je baba Stevku i postao Radmilo, odatle i prezime Radmilović. Zoran je bio đak zaječarske gimnazije. Po očevoj želji upisao je Pravni fakultet u Beogradu, a nešto kasnije Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju.
Između drame i komedije, suza i smeha, traje sećanje na Zoranovog trbušastog, trapavog Ibija u kultnoj predstavi „Kralj Ibi” sa kojim se družio punih 15 godina, putujući sa njim preko Beograda, Bukurešta, Sofije do Njujorka, Karakasa... Publika ga pamti kao junaka kultne predstave „Radovan Treći”, ali i kao Hamleta, Molvolia, Vuka Rsavca, majstora Živote sa kojom je pozdravljao publiku u seriji „Priče iz radionice”...
Radmilovića je mrzelo da govori za novine. Nije voleo kritiku i kritičare, ali ni: „praštalačko pozorište koje pliva proverenim vodama”. Pored izvanrednih scenskih likova, junak naše priče jedinstven je po broju otkazanih predstava, ali i po tome što su mu to opraštali i upravnici i kolege i publika. On je to pravdao rečima: „Mrzim dan kad imam predstavu, kad polazim od kuće mrzim i sebe i publiku, a kad predstava počne, sva ta mržnja i jed eksplodiraju u svoju suprotnost, u ljubav, i onda se pocepam na sceni, razblesavim... posle ne mogu do jutra da zaspim”.
Zoran bi danas imao blizu 80 godina. A kako bi razmišljao pokušala je jednom prilikom da prokomentariše njegova kćerka Ana Radmilović: „Verujem da ne bi izlazio iz kuće i svog bademantila i možda bi bio malo zaboravan. Danas bi sigurno bio još komotniji, još blaži i jednostavniji, ako je to moguće”.
B. Trebješanin
objavljeno: 21/07/2010.
.jpg)
