Izvor: B92, 08.Jun.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Možda smo mi Miki Maus
Narodno pozorište
Autor: Maja Pelević
Reditelj i izbor muzike: Matjaž Pograjc
Umetnička i idejna osnova: Betontanc
Scenografija: Tomaž Štrucl
Scenski pokret: Branko Potočan
Kostimograf: Mateja Benedeti
Glumci: Ana Marković, Jelena Ilić, Bojan Krivokapić, Stefan Bundalo, Damjan Kecojević, Anastasija Mandić, Pavle Jerinić, Milena Predić >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
"Možda smo mi Miki Maus", postmodernistički prikaz prolaznosti života, kao i smisla, tj. besmisla ljudske egzistencije u vreme digitalne ere, oslobađa ogromnu energiju na sceni, a publiku zasigurno ne ostavlja ravnodušnom.
Na temu prolaznosti života stvarali su mnogi umetnici. Maja Pelević, koja je baš ovim delom pobedila na prvom anonimnom konkursu Sterijinog pozorja za originalni dramski tekst je, zajedno sa Betontancem, uspela da na krajnje inventivan način predstavi fizičku korelaciju tela i stvarnosti, ostavljajući publiku u zbunjenosti i šoku.
Kroz teatar pokreta, gde fabula ne zauzima centralno mesto, sloboda fizičkog kao da ilustruje neko zlo i tragediju koja bivstvuje u savremenom čoveku. Svi akteri, bezimeni ljudi ili samo lutke koje žele da zamrznu neki trenutak kroz fotografisanje, na beketovski način prikazuju rasulo koje vlada u automatizovanom životu 21. veka.
Glavni likovi na sceni poput pčela zatvorenih u košnici besomučno tumaraju, udaraju se i frenetično skaču jedni na druge, ne bi li iskalili svoj bes, nemoć nad životom, besmislom svog postojanja. Oni se plaše vezivanja, jer znaju da će ljubav brzo proći u suludom protoku vremenu gde se stvari menjaju iz časa u čas. Za međuljudske odnose pravila više ne postoje, ljubavne i fizičke bliskosti dopuštene su svima i kombinuju se na sve moguće načine, jer novonastalo tehnološko vreme "ne priznaje više sile i zakone bogova".
Ova predstava na živopisan i krajnje dinamičan način kroz fizičku manifestaciju ilustruje mnoge teme - od otuđenja, samoće, loših porodičnih odnosa, do moralne atrofije modernog čoveka koji se pita zašto uopšte postoji kad nije ni želeo da bude rođen.
Način na koji se opisuje nedostatak prave ljubavi je šokantan – nekada uzvišeni ljubavni čin spajanja dve srodne duše u kontekstu savremenice postaje isprazan odnos, a žena "istrošena kesica čaja" koja treba da se baci u đubre. Likovi ove drame davno nisu okusili pravi planinski čaj, jer nikada nisu imali vremena da odu da ga kupe.
Dehumanizacija likova, govor besmisla, ljudi ili lutke, aparat za slikanje kao centralni motiv ove postdramske forme prikazuju izvrtanje i izopačenje jednog starijeg, drugačijeg i humanijeg pogleda na svet.
Teško je razumeti komad na licu mesta i povezati sve elemente koji se munjevitom brzinom smenjuju na sceni, ali se svakako može osetiti umetničko stremljenje Maje Pelević i Matjaža Pograjca da ukažu na neko elementarno zlo u civilizovanom društvu, na propast koja sledi, na haos koji, nažalost, vlada svakodnevicom i pojedincem.
Tenzija koju su glumci nesebičnim davanjem sebe na sceni ostvarili prenela se i na publiku, koja kao da nije bila spremna na ovakav vid izvođenja. Međutim, komad "Možda smo mi Miki Maus" je dokaz kako teatar može da prikaže jednu potpuno neobičnu dimenziju viđenja stvarnosti, koja daje prostora da se interpretira na bezbroj različitih načina.
