Izvor: Politika, 10.Sep.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mozak je najseksepilniji organ
Jedan razgovor s Janom Fabrom, rediteljem i vizuelnim umetnikom čiji komad „Prometej pejzaž 2“ u utorak uveče u Centru Sava otvara ovogodišnji BITEF
RANI BEOGRAD: Bio sam u Beogradu 1984, na Bitefu. Upravo mi je objavljen dnevnik iz tih godina.
Godina 1984., 16. i 17. septembar. Moć pozorišne ludosti (Le pouvoir des folies theatralese). Jugoslavija, južni vetrovi izvajali su prelepe južnoslovenske žene. Pejzaži, zeleni, prelepi, stenoviti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čija skulpturalna lepota oduzima dah. Lepa, jasna svetlost, spoj najlepših plavih nijansi.
Sedamnaesti septembar 1984, konflikt sa nacionalnim i socijalističkim držanjem. Na Bitefu hoće da okače belgijsku zastavu iznad pozornice i sviraju belgijsku himnu Brabanson pre moje predstave. Moć njihove ludosti. Moraće da biraju između nacije i predstave. Ne mogu da prihvatim. Morao sam da skinem zastavu i odbijem sviranje himne. Predstava je bila moćna i eksplozivna, prožeta duhom ratova iprestupa. Sitni kapitalistički prestupnici dobili su bitku u ime umetnosti, pozorišta i Rimljana. Malo izvan Beograda zatekli smo se u jednom elegantnom, privatnom klubu, na fantastičnoj zabavi sa svim onim kapitalističkim pićima o kojima može da se sanja. Kasnije na ulici, politička istina izašla je na videlo iz jednog policijskog kamiona. Igramo i pevamo, policijski kombi se zaustavlja, iz njega izleću policajci, okružuju nas i počinju da urlaju na jednog mog glumca. On govori policajcu da smo iz Belgije. Reagujemo, policajci nastavljaju da urlaju, njih četvorica da ga tuku. Kukavice. Četvorica ga gurajuu kombi, i on leži tamo kao brdo mesa i ječi od bola. Odlazimo u policijsku stanicu, glumimo poniznost i učtivost kako bismo izvukli Marka iz jezive policijske stanice. Otreznili smo se. Sedam ujutru, vreme je za spavanje.
LJUBLJANA, 21. septembar1984. Pokušavamo da spavamo. Čudan hotel koji liči na kolektivno prebivalište tajnih organizacija. Iz noći u noć polupijan i polunaduvani noćni portir priča o sakupljanju oružja. Spremni su da zaustave uštve iz Beograda. Strahuju da Jugoslavija želi da stvori veliku Srbiju. Spremni su za rat. To slušam već tri noći. Osećaj da se nalazim i da živim herojski ep. Herojska poezija. Rat i pozorište. Brat i sestra. Ljubljana.
Dvadeset drugi septembar. To jutro je bilo sjajno jer su mi rekli da sam dobio glavnu nagradu Bitefa. Dobio sam nagradu u Beogradu. Neću se od toga obogatiti. U pitanju je mala skulptura koju je napravio jugoslovenski umetnik za koga nisam čuo. Trebalo bi da se vratim. Žele da mi uruče nagradu. Odgovorio sam im da mogu da to napišu na svom stomaku jer mi je glava u tečnom stanju i polako se vraća u Antverpen. Portir priča o ratu i pripremama za rat i o sakupljanju oružja. Sedam godina pre 1991, svi su spremni za rat! Strah da Jugoslavija stvara veliku Srbiju, potpiruje nečiju želju za stvaranjem nove države?
UNIVERZALNO: Flamanski i valonski umetnici ne pate od bolesti internacionalitisa. Mnogi bi hteli da budu internacionalni. Mi nismo internacionalni, ne patimo od te bolesti. Mislim da su flamanski i valonski umetnici u suštini veoma provincijalni umetnici i da su, ako me razumete, baš zahvaljujući tome univerzalni.
BELGIJA: Mislim da smo fantastična zemlja. Fantastična, prelepa, nad-zemlja. Zovu me mnogi, Mond, španske novine, Danci, jer u drugim zemljama uvek misle da se mi ovde ubijamo: u suštini, moram da kažem da razumem političare koji u ovom trenutku ne prihvataju kompromis, koji žele da nađu dublje rešenje koje će trajati duže, što ne odustaju. Opasnost je naravno u tome što se na obe strane javlja neka vrsta ekstremnog nacionalističkog osećanja, dok nacionalizam uvek vodi u neku vrstu fašističkog obećanja. Verujte mi, ja sam na crnoj listi ekstremno desničarskih flamanskih organizacija. Prekrio sam tavanicu u kraljevskoj palati kilogramima skarabeja (insekata), što je samo po sebi bio politički čin. No za njih je to bio znak da prihvatam kraljevsku porodicu, da prihvatam Belgiju. Trideset dana su mi stizala pisma u poštansko sanduče da će me naći, da će me stići i eliminisati, jer sam izdajnik svoje zemlje, i to ne anonimna, već potpisana pisma nacionalističkih desničarskih flamanskih pokreta, od ljudi koji misle da sam izdao Flandriju zato što sam uradio nešto za kraljevsku palatu. Deo da tim gestom kritikujem kolonijalnu prošlost Belgije, naravno nisu videli.
TRADICIJA: Moji koreni, moji umetnički koreni su svakako flamanski. Ne zaboravite da su flamanski umetnici patentirali ulje na platnu, da su prvi umetnici koji su pravili slike ljudskih dimenzija. To je veoma važno za ovaj kontekst. To je, dakle, moja tradicija. Moja tradicija potiče od radova koje i dalje inspirišu slikari poput Hijeronimusa Boša, Van Ajka, Van Dajka, oni su stari majstori; ja sam rođen na drugom ćošku od Rubensa, to su sve moji umetnički koreni, oni su flamanski, ali nemam nimalo simpatije za flamanski politički ideal, za ideologiju koju zastupaju nacionalistički desničarski pokreti. Nimalo. Kad dajem intervjue, obično kažem da sam iz pre svega iz Antverpena, zatim iz Belgije, rođenjem i umetničkim korenima na koncu iz Flandrije.
LOKALNO: Pre svega, moj dijalekat je veoma važan, volim svoj dijalekat, antverpenski. Ovde sam rođen. Poznajem ovaj grad kao svoj džep. Mogao bih da preživim ovde jer znam svaku radnjicu gde mogu da jeftino nabavim ono što mi treba za to što radim, to je ono što mi je važno. Na mene su svakako uticale stvari koje me okružuju, ali sam isto tako i umetnik bez zemlje. Nomad. Mogli biste reći da je moj studio moje kraljevstvo, i da su moja dela ustav mog kraljevstva. To je za mene najvažnije, biti suveren kao umetnik. Evo, sada sedite u zgradi moje laboratorije, gde većinu vremena radim sa svojim glumcima i plesačima. „Troubleyn“ je zamišljen da ne postoji ni jedan jedini političar u njegovom upravnom odboru, i nikada nije postojao. U flamanskom društvu, svaka pozorišna trupa mora da ima upravni odbor u kome su i političari, jer je to demokratsko društvo, liberalnog tipa. Ali ja to nisam prihvatio. U mom odboru direktora još smo moja bivša devojka, moj pomoćnik i ja. Zbog toga sam takođe kažnjen,jer ponekad dobijam manje subvencija od nekih kolega, ali te kazne su za mene čast.
ISTORIJA DOLAZI U TALASIMA: Istorija dolazi u talasima, i mislim da su neki od mojih kolega, na primer Jan Lauers, Luk Tejmans ili u izvođačkim umetnostima An-Tereza de Kersmeker, svi u suštini veliki individualci, svi su isklesali sopstveni put. Ja nemam ništa zajedničko sa delima An-Tereze de Kersmeker. Nemam ništa zajedničko sa delima ma koga, ali vidim da je neko fantastičan slikar, veliki slikar, i da se potpuno razlikuje od mene. Veliki smo individualci, i to je nešto što se može videti u istoriji flamanske umetnosti, u slikarstvu, književnosti, pozorištu; nikada se ne radi o pokretima, dok znam mnoge jugoslovenske umetnike koji su uvek pripadali nekim pokretima, primera radi „Neue Slowenische Kunst“. Pogledajte Magrita, pravi primer belgijskog umetnika, pripadao je sitnoj buržoaziji i živeo sa porodicom u maloj kući u Briselu. I taj čovek je prevazilazio granice i razmišljao, bio je skromni građanin koji je živeo u sopstvenom svetu mašte, i mislim da je to ono što neke od ovih umetnika koje sam vam nabrojao čini snažnim stvaraocima, i to je možda ono zbog čega Flamanci u istorijskom smislu daju važne umetnike.
NEMOGUĆI SUSRET: Međutim, istovremeno se ponekad osećam kao belgijski umetnik zbog mojih divnih roditelja. Moj otac je bio siromašni komunista, dok je majka bila bogata dama iz građanske porodice koja je govorila francuski. Spojila ih je anarhija ljubavi, i zapravo je majka bila ta koja je veoma rano počela da mi prevodi Žaka Brela, Remboa, Verlena, usadila je u mene ljubav prema jeziku, francuskom jeziku, dok me je otac vodio u Rubensovu kuću, u zoološki vrt, on mi je preneo ljubav prema slici, tako da je to u velikoj meri bio belgijski brak, bili su tu i flamanski i francuski, bili su tu slika i jezik. Ovo dvoje divnih ljudi su veoma uticali na mene.
FINSKO I FLAMANSKO ČUDO: Ako se poredi status umetnika u Finskoj i u Flandriji i zaključi, kao što neki čine, da je u obe zemlje umetnik na neki način statusno kralj, postoje velike razlike. Radio sam u Finskoj u klasičnom muzeju i u savremenim muzejima, razlika je u tome što je u toj zemlji, i to sam video svojim očima kada mi je bilo 30, najvažniji direktor muzeja, zatim dolazi kustos, a onda su oni izašli na međunarodnu scenu i otvorili put finskim umetnicima. Mi smo ovde izabrali drugačiji put. Prvo dolazi umetnik, a tek onda kustos, direktor muzeja i svi drugi.
USAGLAŠENOST: Ja sam umetnik usaglašenosti (consilience). Usaglašenost je termin koji je prvi uveo Vilijam Vevel 1861, koji znači da iskakanjem iz različitih disciplina, na osnovu činjenica ili teorije, možete da pronađete veze i dođete do novog tumačenja. Pokušaću da pojednostavim. Ako, na primer, na jednom mestu imate kinetičku inteligenciju insekata, a na drugom kinetičku inteligenciju ljudi, možete da vidite kakve su veze između te dve oblasti. Pomoću tih veza možete da date novo tumačenje kinetičkoj inteligenciji ljudi ili kinetičkoj inteligenciji insekata. To je usaglašenost. Ja sam umetnik usaglašenosti, ne multimedija.
JA SAM GREŠKA: Mogu li da uzmem cigarete? (smeh). Naravno. Predstava Ja sam greška je između ostalog o dimu, pušenju i svim vrstama zabrana. U Sjedinjenim Državama već se rade testovi da li ste pozitivni na nikotin, tj. da li ste pušili ili ne, i počinje da biva zabranjeno pušenje i u sopstvenom stanu, što je posebna besmislica.
OGLEDALA NAUKE: Pominjete trilogiju malih scena koju sam napisao, za koju sam napravio scenografiju i režiju i koje upravo postavljam u Zagrebu. Jedna od njih Kralj plagijata prilično je vizionarski tekst, ako ga sada posmatram. Narednih dana idem u Ukrajinu gde ću snimati film sa Ricolatijem. Videćete ko će dobiti Nobelovu nagradu iduće godine ili one tamo. Ricolati je pronalazač, dokazao je da u neuronima mozga postoje ogledala. Zahvaljujući tim ogledalcima poznajemo oblasti podražavanja, imitiranja, empatije i saosećanja. I na neki način, Kralj plagijata je o tome da jedino možemo da preživimo i da budemo kreativni tako što ćemo prihvatiti ideju podražavanja, imitiranja, empatije i saosećanja. Ovog gospodina sam upoznao pre četiri godine na savetovanju posvećenom mozgu, bio je to svetski skup najboljih neurologa, oni su me pozvali da održim predavanje o svom radu i tu sam upoznao Ricolatija, koji je napisao sada čuvene knjige o ogledalcima mozga, i upravo planiramo da zajedno snimimo film o tome u Ukrajini. Moja poslednja izložba na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji zasnovana je upravo na ideji ovog istraživanja, jer se poslednjih sedam-osam godina dosta bavim istraživanjem mozga. Mozgom kao najseksepilnijim organom.
ČUDO VAGNER: Znam za trenutni veliki interes za Vagnera, filozofi pišu knjige o „njegovom slučaju“, reditelji ga sve češće režiraju, ja sam već odavno postavio na scenu Tanhojzera. Sada pripremam novo vagnerovsko ostvarenje za 2013. godinu. Imali smo nedavno veliki sastanak, koproducenti su Opera iz Antverpena, Gent, Holandski festival, Rursko i Parisko bijenale. Zajedno sa piscem i prijateljem Stefanom Hertmansom pišem 13 scena zasnovanih na 13 Vagnerovih opera, reč je o nekoj vrsti istraživanja njegove simboličke vrednosti. Dobio sam novac od opere, ali nisam hteo da napravim operu, već nešto drugo.
SVAČIJE ČUDO: U suštini, posle ovog razgovora znate da sam ja zapravo genije vizionar (smeh).
Kao i potencijalno svako, jer u svakom čuči sopstveno čudo?
Naravno!
Uz mnoge moždane retrovizore sa svih strana u kojima se, bez vidljivih veza, odslikavaju naše međusobne povezanosti?
Upravo!
---------------------------------------------
Ja sam greška
Ko je napisao ovu knjigu? Prvu rečenicu Marka Ristića, jugoslovenskog nadrealiste, naknadnom izdanju svoje „knjige totalnog izraza“ Bez mere, možemo pripisati i Janu Fabru, belgijskom umetniku koji decenijama obitava na spojevima različitih žanrova i formi saznanja, odbijajući da piše i potpisuje mastilom iz samo jednog levka, čančeta, posudice. U samosvojnom univerzumu u kome koabitavaju entomološka iskustva samoukog insektologa, aktuelna neurološka istraživanja vezana za ljudski mozak – njega i njegovih naučnih saradnika, herboristički zapisi iz najranijeg detinjstva i najrazličitija scensko-tekstualno-likovna istraživanja, Fabr je, kako sam kaže, nastavljač koncepta usaglašavanja (consilience) polimata i polihistora, naučnika, filozofa i istoričara nauke, rektora kembričkog Triniti koledža Vilijama Vevela, izloženog u Filozofiji indikativnih nauka, 1840. Iako je reč polimat isključena iz većine današnjih rečnika, u Didroovoj Enciklopediji zabeleženo je: POLYMATHIE, poznavanje više umetnosti i nauka, velika i široka rasprostranjenost različitih znanja.
Dotičući pitanje strogo determinisanih domena, parohija i granica naučnog diskursa, kao i postojeću strogu separaciju između nauke i nenanuke i nauke i mišljenja,Fabrova poetika duboko dijalektizira pitanje neznanja i prava na saznanje, osnažujući emancipatorski princip samooobrazovanja i stalnog obrazovanja, ujedno i urušavajući sveprisutni poredak opreza specijalističkog naspram univerzalnog. Na tragu Vevela, ali sigurno i Đanbatista Vika, autora Nove nauke (1725), koji otvara vrata intuiciji, imaginaciji i fikciji pred hramom nauke, Fabr je u neku ruku anomalija našeg vremena o čemu govori i naziv jedne od njegovih skorijih predstava, I am a Mistake (Ja sam greška). Spajajući ordinarno sa čudesnim, serijale crteža sačinjene predmetom svakodnevice: plavom hemijskom olovkom iz svačijeg džepa (ciklus: „hemijski plavo“, započet davnih osamdesetih prošlog veka) sa mitologijama jedne divlje, jer potpuno otvorene misli, možda najbliža odrednica za teško klasifikujući kosmos jeste „nadracionalizam”. Danas kada je poznato da je Bašelarovom tekstu o nadracionalizmu prethodio razlaz između dve logike nadrealizma i dva saradnika, pri čemu kasnije i dve struje, Bretona i njegovog saradnika sociologa i gramatičara Rožea Kajoa, ništa manje, ali ni više nego oko meksičkog pasulja koji skače, pri čemu je Kajo želeo da jednostavnim „epistemološkim rezom“ uzme nož i razotkrije tajnu „čudnog bića“, a Breton dozivao u pomoć pravo na misteriju i enigmu, Fabrov spoj intuitivnog i racionalnog ponovo obnavlja zaboravljene koncepte univerzalizujućeg i nadracionalnog.
Dopuštajući u njemu saživot više temporalnosti i više poredaka, postavljajući pitanje originala i plagijata, pravog i lažnog znanja, elitizma i svedostupnosti, Fabr kreira novi jezik koji se upravo žestoko dotiče vlastitosti. Ili kako bi Žak Ransijer u tekstu Poetika znanja zaključio, a Fabr svojim celokupnim delom to i potvrdio: „Poetiku nazivam diskursom bez legitimnog položaja i specifičnog adresata koji ne pretpostavlja proizvođenje nekog učinka, nego podrazumeva odnos prema istini – i to prema istini koja ne bi imala svoj vlastiti jezik.“
Ivana Momčilović
objavljeno: 11.09.2011.
