Izvor: B92, 04.Sep.2011, 00:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mostra, dan 4: Neznanje koje boli

Četvrtog, kao ni trećeg dana Mostre, nije se dešavalo ništa „specijalno", niti „senzacionalno", ništa o čemu bi trebalo pisati duge tekstove i razglabati uz jutarnju kafu. Osim možda jedne negativne stvari, koja je sada već postala simptomatična, te ćemo se osvrnuti na nju.

POVEZANI TEKSTOVI

Mostra, dan 3: Mamma mia, Monica!

Mostra, dan 2: Posrnula Madonna

Mostra, dan prvi - ko, šta, kako

Kako je Kluni šarmirao >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sve(t)

Od specijalnog izveštača B92 iz Venecije Ane Kržavac

Posle velike pometnje koju je trećeg dana napravila Monica Bellucci, njen novi film, "Un ete brulant", u režiji Philippa Garrela, nije oduševio publiku ni približno koliko ona. Priču o nevernoj ženi mladog slikara, ispitivanju pojma vernosti i odnosa mnogi su okarakterisali kao „slabu" i „neuverljivu" i retko ko joj je dao više od tri zvezdice.

Sa druge strane, mini serija Todda Haynesa "Mildred Pierce", u produkciji HBO i sa Kate Winslet i Evan Rachel Wood u glavnoj ulozi, oduševila je i publiku i kritiku. Izvedba Winslet u ovoj drami o poštenoj ženi koja se bori da nađe svoje mesto pod suncem u prvoj polovini 20. veka „dostojna je Emmyja", mišljenje je većine. Nakon "Mildred Pierce", film večeri bio je "A Dangerous Method" Davida Cronenberga, koji se velikoj većini dopao, ali ga je malo ko okarakterisao kao spektakularan. Neki su mu zamerili da uopšte ne podseća na prethodna Cronenbergova ostvarenja, neki su se zapitali kako će ljubitelji Freuda i Junga primiti kritike na račun dvojice psihijatara iznesene u filmu, dok je najviše pažnje privukla uloga Keire Knightley, koja je oživela psihotičnu Jungovu pacijentkinju Sabinu Spielrein.

Četvto jutro takođe je bilo tiho, kao i inače. Ako se pitate kako je moguće da ne pišem o nebrojenim razvratima i orgijama po Excelsioru, ili skrovitijim mestima na Lidu, ili po Veneciji – to je zato što ih nema (ili su barem sasvim privatne i skrivene). Ma koliko to čudno zvučalo, činjenica je da je Mostra veoma svedena (sve je opisano u tekstu o prvom danu), nema mnogo posetilaca, kamera, znatiželjnika. Sve što dobijate je negde oko 2.000 akreditovanih novinara, fotografa i filmskih profesionalca (raštrkanih po celom ostrvu), par stotina ljudi koji se skupe kraj skromnog crvenog tepiha (i to tek iza 16h) i nekoliko desetina bakica i dekica meštana, koji se šetaju, ili diskutuju ludu decu uz sladoled (na Lidu ima mnogo dobar sladoled, ali to je odista nebitno). Gucci je trećeg dana napravio ekskluzivnu žurku za svoju „prvu nagradu za ženu godine" na kojoj su bili Madonna, James Franco, Salma Hayek i Jessica Chastain (laureat), ali toj žurci, koja nije bila na Lidu, nije moglo da se priđe. Osim toga nemam nikakvu informaciju u vezi sa bahanalijama poznatih ličnosti, ali se nekako čini da ih nema, pošto je stvarno „A list" gostiju ove godine veoma malo.

Toliko o žurkama. Četvrti dan otpočeo je novinarskom projekcijom filma "Contagion", u režiji Stevena Soderbergha. Apokaliptični blokbaster o pandemiji nepoznatog virusa dobro je prošao kod kritičara, koji su mu dugo tapšali, a potom udelili nadasve solidne kritike. Pri izlasku iz sale, novinari dva najuglednija britanska dnevnika (da vam ne otkrijem previše, je li) rekli su sledeće – A: „Cheesy as hell", B: „’s like wOtchin’ an ep-I-sOde of CSI", ali teško je složiti se s ovim tvrdnjama (koje potom, za divno čudo, nisu izneli i u kritikama...hm). Contagion je holivudski blokbaster i kao takav ima momente usiljenog idealizma i heroizma, ali je neuporedivo ozbiljniji i, zapravo, bolji, od toga da mu se neko tako podsmeva. Pogledajte ga, barem zbog toga koliko je jeziv i realan.

„Poulet aux prunes" (Pile sa šljivama), u ko-režiji Iranke Marjane Satrapi i Vincenta Paronnauda pobrala je simpatije sviju i izmamila i poneku suzu, pošto je u pitanju priča o mladiću koji gubi volju za životom pošto slomi violinu. Priča je smeštena u 50-te godine u Iranu i veoma je lična za Satrapi, koja je i film i ljudski život opisala kao „tragične".

U zvaničnoj selekciji od ukupno 22 filma, četvrtog dana je prikazan i "Alpis (Alpi)" u režiji Yorgosa Lanthimosa, koji je prethodno oduševio kritiku svojim ostvarenjem Dogtooth iz 2009. godine. U pitanju je svakako najbizarniji film dosadašnjeg toka festivala, pošto nam govori o agenciji koja ožalošćenima zbog smrti bliske osobe za novac nudi živog dvojnika iste, da im pomogne da prevaziđu bol. Ovde se utisci još nisu slegli i nakon filma se čulo sve i svašta, mada je većina nahvalila originalnost Lanthimosa.

Tačno u ponoć biće prikazano i režisersko ostvarenje Jamesa Francoa „Sal", drama o poslednjim danima ubijenog glunmca Sala Minea, koji je prethodno proživeo mnoge teškoće. Još uvek se ne zna šta će nam doneti novi nalet kreativnosti inteligentnog, ali nepredvidivog Francoa.

Na crvenom tepihu, osim domaćeg Elija Rotha koji se nanovo cmakao sa devojčicama i nekolicine poznatih Italijanki (nama ne-poznatih) opet nije bilo nikoga osim protagonista glavnih filmova, a sve oči bile su uprte u Gwyneth Paltrow, koja je plenila elegancijom i na konferenciji i na premijeri.

Ipak, utisak dana, barem za mene, krajnje je negativan – naime, negde oko 13h, na brodiću taman dovoljno malom da stane u kanalčić ispred ulaza u Lido

Casino, stigao je jedan sredovečni gospodin. Sa naočarima za sunce i urednim brkovima, u tamnom odelu, prošao je neprimećeno pored velike grupe fotografa i novinara, koji su čekali da se tu, zaboga, pojavi neko poznat. Svega četvorica ljudi zamolila su ga da ga slikaju, a kada su znatiželjni eminentni reporteri i filmski kritičari pitali ko je, zapravo, taj čikica, jedan posebno zaprepašćen Britanac rekao je: Gary Oldman.

U ovakvim situacijama teško je dati artikulisan i socijalno prihvatljiv komentar, teško je opisati kakve sentimente bude ovakvi prizori. Pritom, ovo nije prvi put da se na Mostri, najstarijem i pored Cannesa najpoštovanijem filmskom festivalu na svetu, dešava ovako nešto. Još prvo veče oko stotinak akreditovanih fotografa na crvenom tepihu nije prepoznalo predsednika žirija Darrena Aronofskog, dok je i trećeg dana pri izlasku Davida Cronenberga iz crne Lancie bilo dosta češanja po glavi. Verujem da ovo zvuči neverovatno, ili barem augmentovano sa moje strane, ali, nažalost, nije tako.

Daleko od toga da ovakvi trivijalni pregledi dana i ubacivanje pokojeg utiska ili trača predstavljaju visoko intelektualno i korisno štivo za ljubitelje filma, ali u svetu novinarstva zna se koja je svrha kojeg teksta, koja je svrha kog čoveka. Neki su ovakvi, polu-zabavni i dvotrećinski nebitni, neki, kao kritike, predstavljaju ozbiljniji autorski rad. Ali ono što bi svaki novinar morao da zna, bez obzira na to da li piše za tinejdž blog, ili neku uglednu publikaciju, jeste ŠTA mu je prokleti posao.

Čovek bi pomislio da se na ovakvim manifestacijama nalazi samo krem svake profesije – glume, novinarstva, PR-a, fotografije. Za glumu to još uvek, srećom, jeste istina, baš zato što se ovde pojavljuju takve legende kao što je Oldman. Ali je zato neke od, ako ne i većinu „fotografa" i „novinara" koji trčkaraju ovim hodnicima nemoguće opisati bez vulgarnosti. Bitno je da su se tukli na ulazu kada je Madonna imala konferenciju, i da su saplitali jedni druge (odista) kada je trebalo da se pritrči Mattu Damonu za autogram, ali doslovno ne umeju da prepoznaju Garyja Oldmena i Darrena Aronofskog !? (Kritičari najuglednijih svetskih novina se na projekciji podsmevaju sasvim solidnom filmu, a potom mu daju pozitivnu kritiku!? Reporterke koje oko crvenog tepiha koračaju u „crocs"-ima!?) Nažalost, eto, ima i toga, i to mnogo više nego što se na prvi pogled čini, mada vam to mnogi neće reći na konto „kolegijalnosti". Ali ovde se ne radi o tome. Jer neznanje ne sme da ima saučesnika. A Gary Oldman će već naći publiku. Bitno je da će svi hitati da pišu o njemu kada u februaru bude osvojio Oskara za Tinker, Tailor, Soldier, Spy. Pazite šta vam kažem.

Nastavak na B92...

B92: A Dangerous Method: Seks-laži-pisma