Izvor: Politika, 05.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Most do druge strane
Za mene granice održavaju izazov da se bude više uključen, da se bude više svestan ko ste vi a ko vaši susedi
Specijalno za Politiku
SARAJEVO, jul – Da bi razvijao svest o jedinstvenom bogatstvu kulturnih tradicija ljudi koji žive u mnogonacionalnim pograničnim sredinama, Kšištof Čiževski, poljski pisac i esejista, osnovao je "Borderland Fondaciju" i pokrenuo putujući "Kafe Evropa". Od 1990. neprekidno okuplja intelektualce i proširuje aktivnosti kojima upućuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na saradnju i procese prožimanja kultura. Nedavno je u Sarajevu okupio više od pedeset uglednih intelektualaca, kulturnih zvaničnika, pisaca, iz balkanske regije ali i sveta. Na trodnevnom međunarodnom kulturnom forumu, u organizaciji PEN centra Bosne i Hercegovine, Borderland Fondacije iz Poljske i Fondacije Aleksander Langer Štiftung iz Italije, u prostorijama Medija centra bilo je održano nekoliko predavanja i diskusija a tokom večeri pesnici su "Kafe Evropa" uveli u Bajbukov "Karabit" kazujući svoje stihove i otvarajući dijaloge o bosanskohercegovačkoj generaciji mladih danas.
INTERVJU
● Kako ste došli na ideju da osnujete Borderland Fonda
– To je bilo 1989. kada sam radio u alternativnom pozorištu, u nekoj vrsti kulturne andergraund opozicije. Iznenada smo dobili na izborima i preko noći sam shvatio da u novim okolnostima nema više alternativnog delovanja. Morao sam da se nađem u javnom prostoru, u izgradnji nove Poljske. Tako sam odlučio da moje pozorište postane karavan te smo zajedno sa svojim porodicama otputovali na istok kako bismo našli mesto za sebe van centra. Našli smo pogranično mesto (borderland), gde se više kultura sreće i živi zajedno. I, upravo me je to nasleđe multikulturalnih zajednica neprekidno fasciniralo.
Odrastao sam čitajući knjige o tome, literarne mitologije, Česlava Miloša, Gombroviča, na primer. Mnogo poljskih pisaca upućivalo je na ove civilizacije. Mi smo o tome jedino saznavali iz knjiga. Kada smo želeli da osnujemo Borderland centar, glavno pitanje bilo je kako preneti ono što smo naučili iz knjiga u realnost Poljske, te 1989. godine. I kako sebe možemo doživeti kao umetnike, ne one na pozornici, jer je to za mene uvek bilo nekako neprirodno, izveštačeno. Sebe smo našli u uključivanju u zajednicu, u posvećivanje svog rada problemima mladih generacija, manjina, drugih kultura. To je bila glavna ideja osnivanja centra koji smo nazvali Borderland of Art, Cultures and Nations.
● Šta smatrate ključnim za prevladavanje granica?
– Vidite, to kako mi razumemo ovaj pogranični svet, između granica, veoma se razlikuje od razumevanja ljudi sa Zapada. Jer, oni uvek pri tom misle na zemlju koja je bliža granici, uglavnom državnoj granici, kao na primer onoj između Sjedinjenih Američkih Država i Meksika. Naša tradicija pograničnu zonu vidi sasvim drugačije. To je zemlja gde su granice unutra, a ne spolja. Zajednica ljudi drugačije religije, kulture, nacionalnih osećanja, ipak je jedna zajednica u kojoj ljudi žive nekako zajedno. Naravno, granice se mogu i reorganizovati iznutra jer brane svoju različitost i ne mogu se asimilovati i ujednačiti. Za mene granice vode energiju, održavaju izazov da se bude više uključen, da se bude više svestan ko ste vi a ko vaši susedi. Kada možete da održavate balans, kada možete da se suočavate sa svim konfliktima i tenzijama, onda imate veoma bogat, potentan i interesantan život u zajednici.
● Da li ste nailazili na otpor i kako ste se suočavali sa njim?
– Naravno da smo nailazili na otpor. Mi smo bili neki nezvani gosti, neko ko dolazi spolja, iz većih gradova, sa univerziteta u varošima bogatih kulturnih nasleđa ali uništenih i napuštenih za vreme komunizma. U Sejni tako više nije bilo jevrejske zajednice koja je nekad bila veoma vitalna za tadašnju zajednicu Poljaka, Litvanaca, Belorusa, Ukrajinaca... koji su živeli zajedno ali pojedinačno, kao u getoima, bez komunikacije jedni sa drugima. Posebno su u početku bili skeptični prema nama kao novopridošlim, zapitkujući nas ko smo i čiju ćemo stranu zauzeti. Mi smo hteli da obnovimo napušten jevrejski kvart, groblje, staru sinagogu – sve u samom centru gradića. Sve je trebalo da dođe u prave ruke vlasnika: crkva, zemlja... Ljudi su počeli da se pojavljuju u ovom jevrejskom kvartu misleći da će se možda i sami Jevreji vratiti. Osećaj drugog sa kojim su oduvek živeli zajedno uticao je na to da se pitaju: "Ko su ovi `Borderlanderi` što osnivaju Borderland, jer da su Poljaci, oni bi osnovali svoje kulturno društvo, Litvanci svoje. Šta je to Borderland?
Za njih je to bilo, u jednu ruku, čudno a u drugu blisko jer iz prošlosti pamte ova mesta upravo po drugima. Ključno je bilo da nas prihvate upravo ti ljudi, kao i to da odbace svoje predrasude. Jer mi postajemo ljudi, "drugi", stranci, oni koji su uvek pripadali ovom društvu i zato su imali krov za nas. Njihov test je bio naš rad, i to posebno sa mladim ljudima. Kada živite na obali reke, a to je zapravo pogranični život, vama su potrebni graditelji mostova, ljudi koji će vam pomoći da napravite most do druge strane inače neće biti razvoja, ni za zajednicu niti za život uopšte. I to je ono što svi treba da radimo: pomerati prostor koji će nam omogućavati susrete i zajedništvo.
● Kad biste sumirali Vaš dosadašnji rad, šta biste izdvojili kao najdragocenije iskustvo, ono koje daje putokaz za budućnost?
– Obnovili smo agoru koja je za zajednicu od ključne važnosti za budućnost. Posle rada u svojoj maloj zemlji shvatili smo da je uključivanje u druga mesta i regije neophodno. U celom svetu postoji problem sa agorom, kao osnovom koju delimo zajedno i koja ljudima, koji žive u distriktima, odvojenim a susednim prostorima, nudi zajednički prostor. Agora je zbir različitih kultura, ona je jedna nova kultura koja postoji na svom jeziku, koja ne računa na vašu nacionalnost već na dijalog u kojem je bitna različitost. Kada imate samo razlike, bez agore parališete svoj život. Naš suštinski problem danas je kako promeniti, osmisliti naše demokratsko društvo koje će podržati različite identitete. Sada nastavljamo rad u Indoneziji, u Bosni, u Transilvaniji, u Sjedinjenim Državama, svugde gde postoji isti problem. Razvijamo konkretno umeće. Verujem da je to umeće koje treba učiti, svakodnevno, a mi ga neprekidno učimo već šesnaest godina. To nije poput jedne radionice ili jednog festivalskog projekta. Zato je danas nemoguće razumeti ovakav rad bez duge vremenske perspektive.
Svetlana Tomić
[objavljeno: 05.07.2006.]
