Izvor: Blic, 07.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moja muzika je granata
Moja muzika je granata
BAJROJT - Bajrojt je u pravom smislu reči Vagnerov grad, mada on u njemu nije ni rođen ni preminuo. Rođen je u Lajpcigu, koji je sav u znaku Johana Sebastijana Baha, gde je na mestu Vagnerove rodne kuće nikla - robna kuća, preminuo je 13. februara (a uvek se plašio te brojke mada njegovo ime - Richard Wagner broji 13 slova a opus 13 opera) u bučnoj karnevalskoj Veneciji, ali je po njegovoj želji prenet u Bajrojt. Na grobu je zapis: 'Ovde, gde >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su moje obmane našle mir'.
Desetak poslednjih i najplodnijih godina Vagner je proveo u ovom gradu; zahvaljujući izdašnoj kraljevskoj pomoći Ludviga II Bavarskog, koji je bio njegov obožavalac - sagrađen je Festspiele - prelepa amfiteatralna festivalska dvorana koja završava korintskim stubovima i u čiju je kompjuterizaciju scene pre par godina uloženo 35 miliona maraka, tako da ona predstavlja najsavremeniju u Evropi, gde svake večeri od 25. jula do 28. avgusta 1250 'srećnika' koji su uspeli da dodu do karata ispune dvoranu do poslednjeg mesta, mada su ulaznice preskupe (za naše pojmove) i kreću se i do 400 maraka po predstavi.
Vagner je doista svuda u Bajrojtu: glavna ulica nosi njegovo ime, ulice koje vode do Festivalske palate - imena ličnosti iz njegovih opera; jedna od apoteka se zove 'Parsifal'. Sa kalendara, kesica šećera za kafu, šolja, satova, tanjira, čaša, telefonskih kartica - strogo vas posmatra njegov lik. U knjižarama se diskretno čuje njegova muzika, u tipičnim bavarskim restoranima spontano se zapevaju poznati taktovi...
Iz Beograda se do Bajrojta može doći avionom (do Štutgarta, što je preskupo), vozom (preko Beča i Nirnberga, sa presedanjima, što je takode za naše pojmove mnogo novaca), autobusom (što je najjeftinije i najneudobnije). Sa pređenih 1300 kilometara stiže se u Vagnerov grad... ovde je Vagnerov samo dve godine stariji tast Franc List daleke 1872. godine postavio kamen-temeljac Festspielehausa skrušeno izjavljujući: 'Kao što se klanjam geniju Dantea, Mikelanđela i Betovena, tako se saginjem pred veličinom Vagnera'.
Vagner je bio nepokolebljiv, siguran u sebe i svoju umetnost. Govorio je: 'Moja muzika je granata koja udara u tvrđavu stare umetnosti'. Bio je svestran: svojim operama darivao je i libreto i muziku, bio im je i dirigent, zahtevajući savršenstvo izraza. Probe su bile dugotrajne i iscrpljujuće: samo pariskom 'Tanhojzeru' prethodilo je preko 150 proba. Bio je uvek nezadovoljan (drugima): tražio je da operske heroine budu izrazito lepe i vitke, junaci - visoki i stasiti (a on sam imao je samo 165 santimetara). Tražio je uz to moćne, izražajne glasove i inteligentne, obrazovane i inventivne tumače koji mogu da prodru u suštinu zamršene i pune poruke germanske mitologije! Svoje likove voleo je toliko da je i jedinom sinu dao ime Sigfrid (po naslovnom junaku treće opere iz 'Prstena Nibelunga'). G. Krajačić
