Izvor: Politika, 30.Apr.2014, 11:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moja knjiga rođena je iz ćutanja
U „Maloj argentinskoj priči”, autorka evocira uspomene iz svog argentinskog detinjstva pod vojnom diktaturom, ispunjenog samoćom i ćutanjem
„Ova knjiga jeste u suštini autobiografska, ali ja bih takođe insistirala na činjenici da je to dete koje govori svoju priču samo eho iskustava druge dece koja su bila u sličnim situacijama, drugde ili u drugim epohama”, kaže Laura Alkoba, autorka romana „Mala argentinska priča” o vojnoj diktaturi u Argentini, ispričanog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz ugla devojčice koja se sa roditeljima našla u samom središtu organizovanog otpora vojnoj hunti. Knjiga je u jesen 2013. objavljena i kod nas u izdanju „Arhipelaga” u prevodu Mirjane Uaknin, a pomenuti izdavač upravo pregovara sa autorkom o njenom dolasku u Beograd na ovogodišnji Sajam knjiga, dok za sledeću godinu priprema i prevod njenog novog romana „Plava pčela”.
Laura Alkoba rođena je 1968. godine u Argentini, u porodici revolucionarnih Montonerosa, protivnika vojne hunte sedamdesetih godina. Do svoje desete godine živela je u Argentini, odakle je 1979. emigrirala i našla utočište u Francuskoj, sa majkom, koja je nešto pre nje napustila zemlju ilegalno, dok je njen otac ostao u Argentini u zatvoru, odakle je pušten, kao i mnogi drugi, čim je diktatura počela da slabi.Danas živi u Francuskoj (u Parizu), kao i njena majka, dok joj otac živi u Španiji.
Pomenuta knjiga objavljena je u Francuskoj još 2007, pod naslovom „Vrteška. Mala argentinska priča”, gde je postigla zapažen uspeh i ubrzo prevedena na mnoge jezike, a u međuvremenu Laura Alkoba nastavila je da piše i objavila romane „Beli vrt” (2009), „Putnici Ane C” (2012) i „Plava pčela” (2013). U ovom poslednjem koji se bazira na njenoj prepisci sa ocem dok je bio u zatvoru u Argentini, nastavlja da evocira uspomene iz detinjstva pripovedajući o svom dolasku u Francusku i otkrivanju francuske kulture.
„Roman ’Plava pčela’ govori o kidanju korena sa jednom zemljom i ukorenjivanju u drugu zemlju i u drugi jezik”, kaže Alkoba.
„Ponovo čitajući pisma koja mi je otac slao dok je bio u zatvoru u Argentini, aja sa majkom bila u Francuskoj, postala sam svesna značaja koji je ta prepiska imala u mom životu, obrazovanju i mom otkriću literature. Uprkos cenzuri kojoj su ta pisma podvrgavana, u njima ima nešto snažno. Moj otac je imao veličanstvenu ideju: da čitamo iste knjige s obe strane Atlantika, on na španskom, u svojoj ćeliji, a ja na francuskom, u pariskom predgrađu. Naša korespondencija je mnogo rekla o literaturi i njenoj moći.Pričajući o knjigama, uspevali smo da, uprkos sputavanju i teškoćama, otkrijemo beskrajne horizonte sna.”
U „Maloj argentinskoj priči”, pak, evocirate uspomene iz vašeg argentinskog detinjstva pod vojnom diktaturom, ispunjenog samoćom i ćutanjem. Vi ipak kažete da to nije „izgubljeno detinjstvo”?
Ono što je čarobno u detinjstvu, to je sposobnost dece da se prilagode zbunjujućim situacijama, da izmisle svoj svet i da sačuvaju bezbrižnost. U bolnim trenucima koji su zadesili i Evropu, tokom strašnih sukoba koji su ubijali ovaj kontinent, takođe se može konstatovati to isto. Detinjstvo ima veliki izvor nade, pa i priča u mojoj knjizi ima sve te elemente uprkos vremenu velikog političkog nasilja i straha. Kao dete morala sam da ćutim kako se ne bi otkrila delatnost mojih roditelja. Može se reći da je ova knjiga rođena iz tog ćutanja, da sam zahvaljujući njoj izašla iz ćutanja koje je obeležilo moje detinjstvo.
Kakav odjek je knjiga imala u vašoj otadžbini Argentini?
Dočekana je sa puno emocija i ne prestaju da izlaze nova izdanja. Vrlo često primam pisma od čitalaca iz Argentine, među kojima ima puno mladih. Knjiga se često izučava u tamošnjim srednjim školama i u programima je mnogih univerziteta. Ona se takođe koristi i citira u tezama o literaturi koja govori o sedamdesetim godinama, i to kako u Argentini tako i u drugim zemljama. Dobila sam brojne radove mladih istraživača književnosti, gde je reč o mom prvom romanu, i to ne samo iz Argentine nego i iz Švedske, Italije, Nemačke… Nisam očekivala takav odjek.
Kako ste se osećali kada ste stigli u Francusku?
Opet usamljeno. Ulagala sam energiju i vreme u dopisivanje sa familijom koja je ostala u Argentini pogotovo sa ocem koji je bio u zatvoru. Dok je on bio u zatvoru, živela sam pišući. Međutim, vrlo brzo sam se zaljubila u novu zemlju i to osećanje je samo raslo tako da je danas Francuska zemlja koju nosim u svom srcu. Usvojila sam je i postala je moja domovina, kao što sam usvojila i francuski jezik za koji sam veoma vezana. Imam utisak da bez njega ne bih ništa napisala i da bih ostala u ćutanju.
Da li ste ikada poželeli da ponovo živite u Argentini?
Ne, ne bih mogla tamo da živim. Provela sam više vremena u Francuskoj nego u Argentini. U Francuskoj sam provela mladost. To su ključni trenuci u kojima odrastamo i u kojima postajemo ono što jesmo, formiramo se. Naravno i detinjstvo nas formira. Ono je i dalje prisutno u meni, ono me na neki način progoni, ali Francuska je danas moj život. Ja sam ovde formirana, moja deca su ovde rođena.
Kao dete ste razumeli svoje roditelje revolucionare. Kako danas ocenjujete njihov izbor?
Pokušavam da govorim o njihovom izboru bez procenjivanja, sa blagonaklonošću, ali i sa distancom i da kroz njihovo iskustvo razumem celu jednu epohu, snove revolucionara šezdesetih i sedamdesetih godina. Biti spreman da daš svoj život za ideje – ima u tome nečeg fascinantnog i strašnog, pohvalnog i ludog u isti mah. Pokušavam da opišem jedan trenutak istorije kako bismo razumeli sve te paradokse iznutra. Tu lepotu, snagu, ludost, zablude. Užas takođe, ali i sam vrh snova.
Gordana Popović
objavljeno: 30.04.2014.
.jpg)
