Izvor: Politika, 11.Avg.2012, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moja je kuća multivitaminska
Sećam se jedne priče, kamo sreće da ta priča stoji i danas: „Odgajaj svoje dete ne u vremenu koje jeste već u vremenu koje će doći”
Posle retrospektivne izložbe Nesima Tahirovića, održane 2010. godine u Kolegijumu artistikumu u Sarajevu, kada je publikovana i monografija, u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu predstavljen je izbor iz obimnog stvaralačkog opusa ovog tuzlanskog umetnika.
Naslov vaše beogradske izložbe je „Prastari simboli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mira i tolerancije”. Ove ključne reči određuju vaš poetski diskurs i upućuju na civilizacijske vrednosti, na tradiciju i humano, na istoriju i kulturu. Koji je koncept ove postavke?
Nikad ne pravim radove namenski za izložbu. Kada stvaramrad pred sobom imam te moje svetove jer mislim da sve dolazi odozgo, da prolazi kroz moje telo i kroz moje ruke. U toj osami, u tom tihovanju nastala je i ova izložba. U depou mog ateljea ima oko 3.000 radova kompjuterski katalogiziranih, a kustosi muzeja izvršili su selekciju. Dobar deo radova na ovoj postavci započet je u Nemačkoj, u egzilu, gde me je rat tamo zadesio. A, protiv rata se borim.
Idejni korpus vaših slika-objekata koje nazivaju i„putujućim ikonama” zasniva se na prožimanju kultura i religija hrišćanstva, islama i judaizma.
Moramo govoriti o tri naroda jer su sva tri naroda bila ugrožena u Bosni i Hercegovini. Umetnik nikad ne radi za dnevnu politiku, on napinje sve svoje talente i staje u odbranu ugroženih ljudi i pravde.To je okruženje iz kojeg sam ja izrastao. Pikaso nije bio u Koreji ali je morao slikom da progovori. Pomenuli ste, patrijarh Pavle je govorio „Budimo ljudi iako smo Srbi”. Ta poruka se može preneti i na sve narode.
U ambijentu Istorijskog muzeja Srbije potenciran je idejni korpus fragmentisane ogromne scenografije, svojevrsnog vizuelnog oratorijuma. U svojoj umetničkoj praksi realizovali ste i veliki broj scenografija za pozorište.
To mi je druga velika ljubav. Svaki od ovih radova, samo ako mu damo treću dimenziju, prosto je maketa za pozorište. Učestvovao sam i u pripremi scenografije za svečanost povodom obeležavanja 600 godina od Kosovskog boja. Odlikovan sam i velikom nagradom „Joakim Vujić” za scenografiju. Ja pripadam pozorištu.
Koliko Tahirović slikar duguje Tahiroviću scenografu?
Ne pravim razliku između scenografije i slikarstva, pravim umetničko delo. Sa rediteljem nađem zajednički jezik, a na glumcima je da ožive taj prostor. Volim moderno prozorište.
Kakva je razlika između Beograda juče i danas?
Vrlo mlad sam došao u Beograd, sa 16-17 godina. Ovde mi je sve –ljubavi, drugarstva, sva znanja i knjige. Nije se mnogo promenilo, ali nema onoga što ja zovem gospodski Beograd, to mi nedostaje.
Često se reprodukuje vaš rad sa figurama anđela, jedan drži polumesec, drugi krst. Je li to ideja pomirljivog dijaloga?
Rad se zove „Jutarnje darivanje”. Zamislite te lepote da ujutru ustanete i pozdravite se sa komšijom druge vere. Ma ko je druge vere? Svi smo jedne vere, imamo isto nebo, sunce zajedničko, zemlju zajedničku, srce zajedničko? Da li onaj hrišćanin drži polumesec a musliman krst? Moja religija je davanje.
Očito, slojevi slovenske mitologije i kulture bogumila čine simbiozu svetova u kojima živite i stvarate.
Kuća mojih roditelja i kuća naša današnja to najbolje ilustruju. Kad uđete kod nas nećete znati da li ste došli u pravoslavnu kuću, u islamsku ili ste došli u bečku. Multivitaminska kuća, to je moja kuća. Takvi multivitaminski ljudi u nju dolaze, sve to nosim duboko iz detinjstva. Kao mladog otac me je pitao: Sine šta hoćeš? Ja sam rekao hoću sve, bezobrazno. Sine, da nije malo prekoviše. Tata, ako u malom prostoru napraviš mali korak, ti nisi napravioništa, a akou velikom prostoru napraviš taj korak onda je zaista važan korak. Sećam se jedne priče, kamo sreće da ta priča stoji i danas. Navodno prorok Muhamed je rekao: „Odgajaj svoje dete ne u vremenu koje jeste već u vremenu koje će doći”. Moje slike govore jezikom hiljadugodišnjim, jezikom onoga taloga Panonskog mora, našeg Balkana.
Naslovi vaših radova su literarni. Prijatelj ste sa umetnicima iz drugih oblasti. Mika Antić je 1974. u vašem ateljeu zapisao: „Ne mogu da budem svaki dan dobro mudar, ali mogu da budem dobro marljiv. To je vrlina koja taloži grehove pameti. Ljudi su kao akumulatori. Moraju da se nakupe mnogo čuda da bi mogli da emituju um.”
Naslovi su kao delovi neke poezije. Bez toga ja ne mogu da živim. Veliki sam čitač. Sav taj svet je prošao kroz našu kuću, Branko Ćopić, Skender Kulenović, Milan Gavrić, Idriz Čevadi. Mika Antić je bio moj prijatelj.
Da li je Tuzla, mala i lepa varoš, još centar kulture i soli?
Kultura je propala, Galerija portreta postoji, ona je povezivala svetove, države, narodne. Sada je to sve otišlo neznanjem, pozorište je radilo, gostovali su Marija Crnobori, Milivoje Živanović...Poznato je da su Tuzlu gradile srpske gazde, moj dedaje kupio najveću kuću od Jovanovića. Danas nema ni tih ljudi, nema tog povezivanja, mada Tuzla ima veliku tradiciju tolerancije. Moj dedaje 1943. spasao Srbe iz Tuzle, pisao je Paveliću i Artukoviću: „Ako se našoj pravoslavnoj braći desi bilo šta mi napuštamo Tuzlu.” I kao dete očevoga stola tosam slušao.
Kakvi su utisci sa vaše retrospektivne izložbe u Sarajevu?
Bila je to je velika postavka, 600 radova izloženo. Halil Tikveša je tom prilikom napisao: „Nesime, ti si jedan ludi genije”. Znam da se na ovome svetu jedino isplati živeti sa visoko moralnim i dobrim ljudima.
Ne pristajete biti čovek jedne dimenzije. Kako se to manifestovalo na vašu umetnost tokom četrdesetpet godina?
Ako u šta vjerujem to su fizika i matematika. Najviše na ovoj izložbi ima matematike, to su ta bela prostranstva. Čovek napravi građevinu sa puno nebeskih kapija koje valja otvoriti.
Sigurno postoje trenuci što vam posebno znače? Ko je presudno uticao na vas?
Sa malim koferom došao sam na ovaj svet, uspeo sam taj koferčić svog života da otvorim. Na tim papirusima je pisalo Nesime–čovek, Nesime–ljubav i Nesime–rad. Naučio sam da svako jutro pogledam u zemlju i da pogledam u nebo i da vidim koliko smo male čestice; onda sa elanom odlazim da radim, da bi bio više nego samo ta čestica. Eto, u Kopernikovom muzeju u Poljskoj nalaze se dva moja rada. Kopernik je dosta uticao na mene, sa njim razgovaram i danas.
Ljiljana Ćinkul
objavljeno: 12.08.2012
.jpg)
