Izvor: Politika, 06.Sep.2012, 23:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Moj prvenac – opera u Sidneju

U nedelju, 9. septembra navršava se pola veka od objavljivanja prve kolumne „Arhitektura u svetu i kod nas” na stranicama „Politike”

Srpski arhitekta Mihajlo Mitrović (1922) već pet decenija piše za „Politiku”, a njegova jubilarna kolumna, pod nazivom „Arhitektura u svetu i kod nas”, biće objavljena sutra u Kulturnom dodatku našeg lista. Upravo je to bio motiv za razgovor, koji smo upriličili u Mitrovićevom stanu, na vrhu jedne višespratnice u centru Beograda, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koju je on projektovao. A prestonica je prepoznatljiva i po njegovim „Geneks” kulama, po poslovnoj zgradi „Energoinvest”, zatim po hotelu „Putnik”, Hramu Vasilija Ostroškog i nekoliko stambenih zgrada. Mitrović je projektovao i takozvani vrnjački ciklus: „Topla voda”, „Snežnik”, „Slatinu”, „Rimski izvor”, „Jezero”, potom veći broj zgrada na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Teško je pobrojati sve što je naš sagovornik uspeo da ostvari, a on sam ističe da mu je osim projektovanja i gradnje, pisanje bilo opsesija od rane mladosti. Osim što je pisao za zagrebačko „Oko” i NIN, autor je knjiga: „Novija arhitektura Beograda”, „Sve je arhitektura” i „Na kraju veka”, a ovih dana izašla je iz štampe njegova najznačajnija knjiga „Arhitektura Beograda 1945–2012”. Ceo životni vek proveo je putujući, jer su po njemu „svi značajni arhitekti bili veliki putnici”.

Od svih zdanja koja ste opisali u kolumnama za „Politiku”, koja biste izdvojili kao najznačajnija?

Među građevinama o kojima sam pisao u tih pedeset godina izdvojio bih Sidnejsku operu u Australiji, potom novu prestonicu Pendžaba Čandigar, koju je radio Korbizije, potom Braziliju, novu prestonicu Brazila. U vreme kad se gradila Brazilija na golim prostorima podamazonije nije bilo ni puta, tako da je sav materijal stizao na gradilište avionima. Značajna je i građevina Šangajska banka u Hongkongu, koju je projektovao britanski arhitekta Norman Foster. U tom zdanju nema ni grama maltera, sve je rađeno montažno sa visoko sofisticiranim metalnim konstrukcijama. Ovo je jedna od prvih u svetu zapaženih građevina rađena u haj-tek stilu. To je jedan od poslednjih, kolokvijalno rečeno, novih stilova – moguće ih je naći i kod nas (zgrada Televizije „Pink” u Beogradu). Danas je u arhitekturi teško odrediti stil u kome se gradi, često se gradi, a da se ni ne zna ko su arhitekte, čak i najzapaženijih građevina. Silne oblakodere, na primer, po Aziji, gradili su anonimni ljudi i velike korporacije, pa se i ne zna ko su njihovi autori. Tu od autorske arhitekture proizašle iz umetničkih htenja nema ništa. Izdvojio bih i kompleks „Defans” u Parizu, građen sa druge strane Sene, kao naš Novi Beograd, sa sjajnim velelepnim zgradama, u čijem se središtu nalazi „Velika kapija”, koju je radio danski arhitekta, Johan Oto fon Šprekelsen. Za tu zgradu je bio raspisan veliki konkurs na kojem je učestvovalo stotine arhitekata, a pobedio je Oto, ličnost koja je tada bila nepoznata. Konkurisao je radom nacrtanim slobodnom rukom na običnom paus-papiru. Za mene je to najznačajnije delo u Evropi nastalo krajem 20. veka.

U vašoj kolumni, na samom početku pisali ste i o objektima koji su svojevremeno bili predstavljeni samo maketama. O čemu je reč?

Prvi tekst sam napisao o Sidnejskoj operi, dok objekat još nije bio izgrađen i nagovestio da će to biti moćna i monumentalna građevina. Drugi prilog je bila maketa Gradske kuće u Torontu. Ova dva objekta su postala simboli svojih gradova, pa čak i svetske turističke destinacije. Ipak, trudio sam se da u kolumni pretežno predstavim objekte koje sam video i posetio. Nije bilo lako obići sve evropske zemlje (izuzev Albanije), putovati u Brazil, Johanesburg, Taškent, Indiju, Nepal, Mongoliju, Kinu, Japan, Melburn, otići u Hongkong, Bali, proputovati gotovo ceo svet. Arhitektura je permanentna nadgradnja, pa se u svakom kapitalnom poslu moraju koristiti pozitivne tekovine prošlosti, jer ništa ne počinje od nas. Mnogo je radnih rezultata ostalo iza mene, izgradio sam stotinu zgrada nagrađenih najvišim domaćim i stranim nagradama, pisao kolumne i u drugim značajnim časopisima, bio profesor i za svoj pedagoški rad dobio priznanje počasnog doktora Beogradskog univerziteta.

Šta biste izdvojili kao najznačajnije od onoga što ste kao arhitekta uradili?

Odgovorio bih vam sa fotografijom prikazanom na Bečkom naučnom skupu 2007. godine na kojoj se nalaze „Geneks” kule upoređene sa Vankuverskom bibliotekom, koja je bila osnov diskusije o brutalističkoj arhitekturi. Za mene je bilo priznanje da „Geneks” kule budu zastupljene na jednom međunarodnom skupu i dobiju zapaženo mesto. Tu se raspravljalo o brutalističkoj arhitekturi koja je jedna od poslednjih jasno definisanih i profilisanih stilova.

Obišli ste i svetsku kulturnu baštinu, piramide, Luksor, Knosos, Mikenu, spomenike Inka i Asteka… Šta vas je oduševilo?

Bio sam fasciniran budističkom i hindu arhitekturom, njihove građevine i pagode su neverovatne i neuporedive sa arhitekturom drugih naroda. Fascinantno mesto je i Antropološki muzej u Meksiku. Suprotno od njega, doživeo sam malo razočarenje videvši rekonstrukciju Knososa. Tamo se ne vidi razlika između autentičnog i novog. Danas se insistira na toj razdelnici i ukazuje na autentičnost sačuvanosti istorijskog spomenika.

Vaše kolege u svetu su vas sigurno inspirisale, ko najviše?

U mladosti sam bio naklonjen brazilskom arhitekti Oskaru Nimajeru, jer je posle rata njegovo stvaralaštvo bila prva moderna arhitektura zapažena u našoj zemlji. Sa svojim današnjim iskustvom smatram da se u vrhu svetskog stvaralaštva nalazi tandem Žak Hercog i Pjer Meron. Oni grade najosobenije zgrade po celom svetu. Spomenuo bih i Santjaga Kalatravu, španskog arhitektu, koji stvara takve građevine i mostove da je svaka od njih čak u domenu moderne skulpture. I kod nas je postao poznat, čak su i naši filharmoničari pokušali da se on angažuje da projektuje zgradu Beogradske filharmonije.

Da li biste za kraj kao višegodišnji pedagog dali savet mladim kolegama ?

Savetujem im da neguju dve stvari, rad kao kičmu svega u životu, i radoznalost. Bez radoznalosti nema velikog dela. Za sve treba imati znanje, ali ono se ne stiče samo u školi, potrebno je stalno, permanentno obrazovanje, praćenje svega šta se dešava u čovekovoj okolini, jer za njenu uređenost je u prvom redu najodgovorniji arhitekta.

Biljana Lijeskić

objavljeno: 07.09.2012.

Nastavak na Politika...