Izvor: Politika, 28.Feb.2011, 23:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Moj film nije novinski izveštaj

„Što se same vere tiče, mogu da kažem da pola moga mozga ne veruje ni u šta, a druga polovina veruje svemu, te se ja trudim da živim sa tim”, kaže autor filma „O bogovima i ljudima” koji je posle kanske nagrade osvojio i „Cezara”

Film „O bogovima i ljudima” francuskog glumca i reditelja Gzavijea Bovoa, koji je proletos u Kanu osvojio festivalski Gran pri i nagradu Ekumenskog žirija, a pre koji dan i najveće francusko filmsko odličje – nagradu „Cezar” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za najbolji film, na beogradskom Festu biće prikazan 4. marta.

Film je baziran na istinitom događaju iz 1996. godine, kada su islamski ekstremisti u Alžiru kidnapovali, a potom i ubili sedam francuskih monaha-trapista iz jednog hrišćanskog manastira, sledbenika pravila svetog Benedikta (kao i 12 radnika hrvatske „Hidroelektre”). Ovo je i priča o međureligijskim odnosima, hrišćanstvu i islamu, unutrašnjem preispitivanju i savesti Evrope, ali i priča o ljudima koji su u jednom trenutku donosili lične odluke, procenjujući ljudske, političke i verske udele u unutrašnjim dubinama vlastite duše.

U intervjuu za „Politiku”, Gzavije Bovoa govori zašto poput mnogih drugih nije želeo da izbegne temu religije u filmu, kako se zainteresovao za istorijsku dramu i film drugačiji od svih njegovih prethodnih filmova, među kojima su i „Sever”, „Ne zaboravi da ćeš umreti”, „Prema Mateju” i „Mali poručnik”...

Ljudi su često skloni da tvrde da je uvek bolje izbegavati temu religije u filmovima. Vi to niste izbegli, a da li ste imali utisak da se izlažete riziku?

Nisam imao takav utisak. Tokom snimanja bili smo zaštićeni, držali smo se zajedno. Snimali smo u Maroku, a ne u Alžiru, ali ne iz „bezbednosnih razloga” kako su to tvrdile neke francuske novine, već zato što volim Maroko, što sam dugo sanjao da tamo snimim film i što je tamo milijardu puta lakše snimati nego na ulicama Pariza. Ukoliko se izdignemo iznad religije, jasno je da je ovaj moj film zapravo film o čoveku. Što se same vere tiče, mogu da kažem da pola moga mozga ne veruje ni u šta, a druga polovina veruje svemu, te se ja trudim da živim sa tim.

Ovaj film je drugačiji od Vaših prethodnih, šta je bio povod da se zainteresujete za istorijsku dramu, za film prema istinitom događaju iz nedavne prošlosti?

Sve je zapravo počelo jednim telefonskim pozivom Etjena Komara, koji me je zamolio da pročitam jedan scenario i kažem mu svoje mišljenje. Pročitao sam ga i rekao mu da smatram da je dobar i lep, van teme religije. Etjen mi je tada priznao da ga je on napisao i da mi nudi da ga zajedno preradimo kako bi bio više u mom stilu i kako bih pristao da snimim film. I snimili smo ga.

Potpuno uronjeni u život monaške braće, njihove misije, njihovog odnosa prema spoljnjem muslimanskom svetu i međusobnih odnosa unutar monaške zajednice?

Moram da priznam da sam bio očaran njima, bio sam odmah uhvaćen u njihovu priču, iznenađen njihovim životom. Retkost je danas, u sebičnom društvu, da vidite ljude koji imaju interesovanja za druge, za veru drugih ljudi, koji su inteligentni, posvećeni, strastveni, koji su u stanju „bivstvovanja”, dok smo mi svi drugi u stanju „sticanja”. Mislim da je film „O bogovima i ljudima” imao i dobar tajming, jer su u Francuskoj već duže na delu pokušaji okretanja jednih protiv drugih, izazivanjem lažnih problema kao što je to, na primer, „problem burki”, a zapravo se time prikrivaju suštinski i stvarni problemi. Sresti ljude koji pokazuju radoznalost za lepotu drugih, za različitost, za drugu veru, činilo mi je samo dobro.

Postoji dosta kontroverzi oko okolnosti smrti monaha. Vi ste ostali van toga, niste snimili njihovu smrt. Zašto?

Zato što moj film nije novinski izveštaj već drama.Ono što je mene interesovalo je priča ovih ljudi, ko su oni, kakva su im načela. Mi nismo sa sigurnošću znali kroz šta ćemo proći i šta bismo mogli tačno otkriti. Sve je tako komplikovano, iako sam lično sklon da verujem u hipotezu o vojnoj grešci. Tokom snimanja imao sam pripremljene maske odrubljenih glava, ali sam u jednom trenutku odlučio da ih ne koristimo. Razmišljao sam o porodicama.

U kojoj meri ste sarađivali sa crkvom i sa porodicama pogubljenih monaha prilikom priprema ovog filma?

Ja ne sarađujem sa crkvom. Porodice su u početku bile protiv ideje da snimamo ovaj film. Bili su veoma zabrinuti, sa izuzetkom nekolicine. Sortirali smo veoma pažljivo stvari, držali smo se nekih ličnih detalja i mislim da su porodice sada zadovoljne kada su videle kakav je zapravo film „O bogovima i ljudima”. Još pre početka snimanja usvojio sam određene moralne principe i toga sam se držao tokom filma.

Dubravka Lakić

objavljeno: 01.03.2011.

Nastavak na Politika...