Izvor: Politika, 03.Apr.2012, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj Vinko nije bio „komunjara”
U Holivudu su prekinuli projekciju mog filma „Idu dani“ kaže Nedeljko Dragić prvi laureat nagrade „Ranko Mutinić“
Prvi put juče dodeljeno je priznanje „Trepetalo iz Trogira – regionalna nagrada za medije Ranko Munitić”, autoru animiranih filmova i karikaturisti svetskog glasa Nedeljku Dragiću (1936), u novootvorenom Centru za medije „Ranko Munitić”, u Beogradu, u stanu u kojem je Munitić živeo i stvarao. Odluku je doneo žiri u sastavu Zorica Jevremović >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Munitić, Veljko Krulčić, Igor Galo, Rastko Ćirić i Janko Baljak.
Zahvalivši se na novčanom delu priznanja, (plaketa će biti dodeljena krajem maja na zagrebačkom Animafestu), Dragić je počast ukazao Ranku Munitiću, jednom od najboljih poznavalaca filma, stripa i estetike animacije kod nas, čoveku koji je mnogo doprineo popularizaciji i Zagrebačke škole animiranog filma u svetu:
– Ranko nas je sve poznavao „u dušu”, on je oličavao ideju da nema dobrog umetnika bez dobrog kritičara, a razumeli smo se čak i kada se nismo slagali.
A Nedeljko Dragić, jedno od ključnih imena te Zagrebačke škole crtanog filma, autor je i kultnih stripova, među kojima se izdvaja „Tupko”, čije će bibliofilsko izdanje, posvećeno 40. godišnjici Gran prija na Međunarodnom festivalu stripa u Montrealu, biti predstavljeno danas u podne, u beogradskoj knjižari „Beopolis”.
Dragićev film „Dnevnik” uvršten je među deset najboljih animiranih filmova svih vremena, Oskar mu je zamalo umakao, ali je zato postao član Američke filmske akademije. Iz Zagreba je otišao još pre devedesetih, s obrazloženjem da mu je već dosta jedan rat preživljen u detinjstvu, a sada živi između Zagreba i Minhena, radi i reklamne filmove. Njegovi najvažniji i najpoznatiji filmovi su „Idu dani”, „Možda Diogen”, „Krotitelj divljih konja”, „Dnevnik”, „Tup-tup”, „Dan kad sam prestao pušiti” i „Slike iz sećanja”.
U razgovoru za naš list kaže da je ostao posmatrač.
– Nedavno sam završio „životnu” knjigu koju sam radio dvadeset godina, i nazvao je „Tiho putovanje, Minhenski dnevnik”. U slobodno vreme puno vozim bicikl, uzmem olovku i blok, i kada ugledam nešto bizarno, nacrtam to u ambijentu tako da linija zapravo odražava misao. Crno-belo, gustinom linija pravim svoju sliku, dajem jednu vizuelnu dramaturgiju, od razređenja do zgušnjavanja, koju ima i život – objašnjava Dragić.
Svog junaka Vinka – staru gardu, u stvari naslednika Tupka, prikazao je „od iluzije do demokratije”, u emigraciji, u penziji, kao svojevrsni alter ego. Rođenje svog Vinka, Dragić opisuje:
– Sreo sam puno takvih ljudi, naročito u Zagrebu, oni sve znaju, to su simpatični pijanci. Ovaj lik smislio sam još 1987, kada je pokrenut list „Zapad”. Vinko nije „komunjara”, on kritikuje sve, i komuniste i kapitaliste, ali je zdravi levičar.
Dragićeve crtane i animirane junake upoređuju s nemim filmom, s malim čovekom, lutalicom i antijunakom koga je ovekovečio Čaplin. Naš sagovornik odobrava to poređenje:
– Nekada karikiram da je posle Čaplina film mogao i da prestane da postoji. Kod njega je sve sadržano, od „Kuma”, pa nadalje. Čaplin je odrastao na pozornici i tako stekao svoje znanje. I ja sam prošao sličan put. I sada, kada sam loše volje pustim „Svetla velegrada” i zaboravim na sve. I u mojim filmovima Čaplin je prisutan kao lajtmotiv, tako mu odajem priznanje u „Dnevniku”, kao i u ovom poslednjem filmu „Slike iz sećanja”.
Kao član Američke filmske akademije, nesuđeni oskarovac, mogao je da bude deo velike filmske industrije. Ipak, Dragić je ostao svoj. To objašnjava ovako:
– Dosta sam rano sarađivao sa „Zapadom”, ali nikada nisam hteo da napustim svoj autorski film. Komunističko društvo je ipak bilo jedno eksperimentalno društvo, iako je bilo i diktatura. Mislim da smo u umetnosti imali čak i više slobode nego na zapadu. To sam rekao u Holivudu, kada su prekinuli projekciju mog filma „Idu dani”, jer nisu verovali da je napravljen u komunističkoj Jugoslaviji. Pitali su me o cenzuri. Ja sam im onda duhovito objasnio da moj prijatelj iz Holivuda ima cenzuru profita i da snima jednolične filmove dok ja imam cenzuru duha, ne smem da diram u Tita i partiju, ali je sve drugo slobodno. Rekao sam da za umetnika nije važno da li ga neko pritiska politički ili novcem, i dobio sam veliki aplauz.
Dragić tako objašnjava i tradiciju zagrebačke škole animiranog filma, uspeh Dušana Vukotića, Kostelca, Mimice, i drugih, a pre njih vrsnih crtača Andrije Maurovića i Valtera Neugebauera – najpre time što nisu kopirali američke stripove i što su ostali svoji.
Marina Vulićević
objavljeno: 04.04.2012
