Izvor: Blic, 24.Apr.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mocart kao šlag
Mocart kao šlag
Na donatorskom gala koncertu Beogradske filharmonije zakazanom za 28. april čiji je cilj osnivanje fonda za muzičare, specijalni gost biće i Jasminka Stančul, pijanistkinja koja već više od decenije niže uspehe u svetu.
Jasminka Stančul je rođena u Beogradu, a danas živi u Beču. Počela je studije u domovini, a nastavila na Bečkoj muzičkoj akademiji. Kao tinejdžerka, pobedila je na četiri savezna takmičenja. Godine 1986. dobila stipendiju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za mlade talente od Švajcarske vlade što joj pružilo priliku da prođe masterklas kod Marije Tipo u Ženevi. Godine 1989. osvojila jeprvu nagradu na Betovenovom takmičenju u Beču. I, to je tek početak njene uzbudljive karijere na svetskoj pozornici sa koje nam direktno stiže u Beograd. 'Biće to prilika da se odužim mom gradu', kaže Jasminka u telefonskom razgovoru za 'Blic'. Godina 1992. je, međutim, prekretnica u vašoj karijeri. Zbog čega?
- Te godine sam najpre prošla audiciju kod Lorina Mazela. Sećam se bio je decembar i magla. Mazel je sedeo sam u ogromnoj sali. Nisam mnogo očekivala od tog susreta. Ali, posle dve sedmice stigao mi je poziv da nastupim na čak tri koncerta sa Pitsburškim simfonijskim orkestrom. Taj trenutak neću nikad zaboraviti... Ubrzo stiže i drugi poziv: da li mogu da zamenimZoltana Kočiša koji se razboleo, i sviram sa Losanđeloskom filharmonijom. Već su me mnogi poznavali kao muzičara koji se usuđuje da začas uskoči u 'tuđi' program. Ovog puta bio je to Mocart, koga do tada nisam često svirala. I još jedan izazov. Ti, i slični izazovi, za mene su najlepši. Oni čine karijeru nepredvidivom i vuku me napred. Svirali ste sa mnogim čuvenim orkestrima, sarađivali sa poznatim dirigentima. Koga od njih posebno pamtite?
- Pamtim susret sa Kurtom Sanderlingom. Tada je imao više od 70 godina. Zamislite starog mačora punog iskustva. Fascinirao me je svojom lucidnošću. Tada sam shvatila i šta znači ego. Uoči našeg prvog koncerta u Parizu, a imali smo tri, zamolio me je: 'Gospođice Stančul nemojte svirati bis'. Razumela sam: to bi pokvarilo njegovu koncepciju programa te večeri. Više puta sam, međutim, morala da izlazim i poklonim se publici. Videvši koliko me je toplo publika primila, popustio je: 'Dete moje tako ste lepo svirali, `ajte odsvirajte im sad jedan bis.' Dakle, uspeo je da prevaziđe svoj ego. A ja sam naučila da dirigenta uvek pitam mogu li da odsviram bis.
Koju biste svoju ličnu osobinu istakli kao presudnu u karijeri?
- Mislim da mi je najviše pomogla hrabost. Jednostavno, muzičar mora da se usudi. Odličnih pijanista ima kao peska u moru. Ali, hrabrih ličnosti nema mnogo. Mnogo je ziheraša! Neizmerno cenim Grigorija Sokolova. On ima harizmu. I moje kolege iz generacije: Aleksandra Madžara i Ritu Kinku. Zašto ste za gala nastup u Beogradu odabrali baš Mocartov klavirski koncert 467?
- Htela sam da publika čuje nešto nesvakidašnje, a opet delom prepoznatljivo. Drugi stav koncerta je naprosto kao'šlager', prerađivan je čak kao džez numera. Lako ulazi u uho. Znate li da su karte 500 evra?
- Znam i nisam iznenađena. U Zapadnoj Evropi to je najniža cena za sličan gala koncert. Odrekli ste se honorara?
- Naravno. I drago mi je što mogu da pomognem kolegama muzičarima Beogradske filharmonije. Milena Marjanović
