Izvor: Blic, 31.Mar.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moć strasti i nemoć ljudi
Moć strasti i nemoć ljudi
Njen prvi iskorak na pozornicu i prva replika ovekovečeni su anegdotom. Naime, svi se sećaju scene, koja se i sad emituje 'bez komentara', snimljene na premijeri 'Tartifa' reditelja Lasla Babarcija. To je ona devojka koja je uzviknula 'oče' i krenula da tati (Predragu Ejdusu) sedne u krilo, ali čim je sela stolica se polomila!
'Ne znam kako sam to preživela, ni kako sam tu predstavu odigrala do kraja, često pomislim kada sam to pregurala >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svašta ću moći da izdržim. Jer, imajte na umu kolika je trema pred prvi izlazak na scenu i prvu repliku', kaže Zlatija.
Ali, dobili ste veliki aplauz...
- Jesmo. To mi je malko olakšalo stvari.
Inače, kako sama kaže, tokom srednjoškolskih dana,nije bila čvrsto uverene da će se baviti glumom. To uverenje sazrelo je naknadno, nakon jednogodišnjih studija ruskog jezika i književnosti. O tome kaže:
'Glumu sam završila u Novom Sadu. Kada sam tamo primljena nisam htela ni da pokušavam u Beogradu. Jer, pomalo sam zavidela ljudima koji sa strane dolaze na studije zato što se odvajaju od roditelja, žive u svojim stanovima, odnosno imaju pravi doživljaj tog bitnog dela života-studiranja. Tako sam i ja ostala u Novom Sadu, te 4 godine'.
Ali su vas uloge vratile u Beograd?
- I uloge i sticaj životnih okolnosti. Tajbele u 'Demonu' je moja prva glavna ženska uloga.
Kako ste sagledali taj zanimljivi Singerov lik u rediteljskoj postavci Egona Savina?
- Ona je svojevrsna prezentacija moći koju ima strast nad čovekom. Reč je o duboko religioznoj ženi. Sve se dešava hiljadušestoneke godine, a ona je aguna, odnosno žena koju je napustio muž, ali ona nema prava na ponovnu odaju dok joj on neda razvod ili dok se ne utvrdi da je mrtav. Ona, u najputenijim godinama, čeka i ne zna šta joj nosi dan ni noć. Pojavljuje se čovek, koji joj se predstavlja kao demon, i otkriva raskoš njene puti za koji ni sama nije znala.
Nije li je upravo ta strast odvela u ludilo i u smrt?
- Strast često može biti demonske prirode. No, ona srlja u propast pre svega zbog sukoba koji se dešava u njenoj glavi.
Kada isti taj demon otkriva svoj ljudski identitet ona ga odbija i hoće samo svoju fikciju. Otkud u ljudskom biću tolika vezanost za fikciju i iluziju?
- Ona je slepa za sve osim za svog demona. Sve ostalo je neprihvatljivo. Žudi za svojom fikcijom. Tajnoviti su i magloviti ti predeli ljudskog bića. Teško je tu govoriti o pravilima i razlozima.
Može li se govoriti o tome zašto iluzije imaju toliku moć?
- Svi želimo da verujemo u nekoga. Pravimo ideale od ljudi. Naročito žene vole da idealizuju muškarce, da prave od njih bogove, a da je, pri tom, evidentno da su oni daleko od toga.
Šta bi ste mogli reći za muškarce našeg podneblja?
Koju i kakvu ulogu igra strast u njihovim životima?
- Mislim da bi ipak trebalo razdvojiti ljubav i strast. Koliko god da su povezane toliko su i odvojene. Jedino što se ti šavovi razdvajanja, odnosno spajanja razlikuju kod muškaraca i žena. Otuda i nesporazumi, ali otuda i večita zanimljiva igra. No, verujem da su naši muškarci strastveni.
Strast je tvoju junakinju odvela u propast. Možemo li se braniti od takvih pogubnih strasti?
- Mislim da se od pogubnih strasti nikako ne možemo odbraniti bez obzira koliko smo svesni ambisa.
Kakav odnos ima tvoja generacija prema iluzijama, fikcijama, strastima...?
- Principijelno mislim da strast ne treba izbegavati. to bi značilo da čovek nije ni emotivan ni temperamentan. Družim se sa ljudima koji imaju duge, relativno stabilne veze. Ne znam, možda ove još mlađe generacije nose neko ludilo: probati sve u životu i disati punim plućima. To su zapravo dva oblika strastvenosti.
A kako gledate na 'ovakav život'?
- Kako o tome govoriti ukratko? Ne znam, imala sam 15 godina kada je sve počelo: štrajkovi, ratovi, inflacije, čuda... Ljudi sa kojima se družim su se umorili. Prezasićeni su (besmislenom i bezizglednom) borbom. Ali, ja se trudim da nađem neku pozitivnu nit i da je pratim. Naravno da ne možemo pobeći ni živeti zatvorenih očiju, to bi bilo glupo. Ali moramo naći pozitivnost i boriti se na drugi način.
Na koji način?
- Radom, usavršavanjem u svom poslu, rastom svoje ličnosti... Ne posustajući! Nešto će se promeniti. Nešto se mora promeniti. Samo ne smemo izgubiti tu pozitivnu nit. I nikako ne smemo dopustiti da nas situacija uzme u svoje kandže, pa da onda sedimo, kukamo i krivimo je za sopstveno posrnuće, neuspeh, propast...
Kako vidite sopstvenu budućnost?
- Ne volim da gledam unapred na taj način. Puštam da stvari idu svojim tokom i trudim se da iz predstave u predstavu budem što bolja. Tanja Nježić
