Izvor: Politika, 16.Avg.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mnogo prevoda, malo pravih dela
Retke su izdavačke kuće u čijoj je prevodnoj produkciji uočljiv jasan kriterijum izbora za objavljivanje
Knjige prevedene sa stranih jezika kod većine srpskih izdavača značajan su deo produkcije, međutim, nije potrebno biti veliki stručnjak za jezik da bi se u nekim izdanjima, već posle nekoliko pročitanih stranica, otkrila manjkavost prevoda. Ovaj problem važan je i zato što seveliki broj srpskih izdavača oslanja usvom radu prevashodno ili isključivo na prevedena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dela, a odgovornost izdavača je u tome što je za većinu čitalaca prevod jedini medijum na osnovu kojegističu sliku ne samo o delu i autoru već i o nacionalnoj književnosti i kulturi kojoj delo i autor pripadaju.
Na suštinske probleme u ovoj oblasti ukazuje za „Politiku” prof. dr Zoran Paunović koji je, u okviru Radne grupe za analizu,profesionalni razvoj i permanentno obučavanje u izdavaštvu koja je osnovana pri Ministarstvu kulture Republike Srbije, zadužen za analizu kvaliteta prevoda i predlaganje standarda u ovoj oblasti. Pomenuta Radna grupa osnovana je u decembru prošle godine u nameri da se uspostave određeni kriterijumi koji se odnose na programsku orijentaciju i programsku doslednost izdavača, uređivačke i likovnografičke standarde i procedure, kvalitet prevoda, lektorske i korektorske standarde, kvalitet štampe i marketinga.
– Problem je već u procesu izbora knjiga za prevod. Malo je izdavačkih kuća u čijoj je prevodnoj produkciji uočljiv jasan kriterijum izbora dela za objavljivanje, još manje onih kod kojih je taj kriterijum zasnovan na umetničkim i ostalim kvalitetima odabranih dela – kaže za naš list Zoran Paunović.
Prema rečima našeg sagovornika suštinski problem je u tome što se izdavači kreću linijom manjeg otpora, sakomercijalnim potencijalom knjige kao dominantnim kriterijumom,oslanjajućise na inostrane liste najprodavanijih knjiga, na kojima su istinski vredna ostvarenja po pravilu u manjini.
– Na taj način,kod srpskih čitalaca stvara se pogrešna slika o pojedinim nacionalnim književnostima. Konkretnije, na osnovu uzorka koji mu nude domaći izdavači, ovdašnji čitalac može da zaključi najpre to da u svetskoj književnosti dominira anglosaksonska literaturašto, istini za volju, i nije pogrešan zaključak,bar kada je reč o kvantitetu. Čitalac zaključujei to da u literaturi glavni tok čine ljubavno-porodične melodrame, pseudoistorijskei pseudoliterarne hronike, kao i romansirani udžbenici za lako ostvarivanje mentalne i emotivne ravnoteže. U takvom obilju komercijalne literature, često ostanu neprimećena i istinski vredna dela – objašnjava Zoran Paunović.
Prema Paunovićevim rečima, nemaran odnos izdavača prema prevodima dela vodi zatim i nemarnom odnosu prema prevodiocima.
– Okrenuti uglavnom „lakšoj” literaturi, izdavači su skloni uverenju da takve tekstove može da prevodi bilo ko,a od takvog stava brzo se stiže do zaključka da bilo ko može da prevede bilo koju knjigu. Nemali broj izdavača posmatra prevođenje tek kao jedan u nizu zanatskih, rutinskih koraka u proizvodnji knjige, te im je otuda važnije da angažuju one prevodioce koji rade brzo i za minimalni honorar, nego one kod kojih je u prvom planu kvalitet prevoda. Pojedini izdavači,čak s ponosom,ističu da za njih s uspehom prevode pripadnici različitih profesija, među kojima se tek pokatkad nađu i diplomirani filolozi. Problematičan učinak takvih prevodilaca često se popravlja presavesnim lektorskim radom iz kojeg proističu gomile knjiga ispisanih istim sterilnim jezikom, potpuno lišenim bilo kakvih stilskih obeležja – dodaje naš sagovornik.
Predlažući moguća rešenja u ovoj oblasti, Paunović ukazuje i na to da bi izbor knjiga za prevođenje sa stranih jezika, posebno kada je reč o beletristici, morao da bude utemeljen prvenstveno na kriterijumima literarne vrednosti, čime ne binužno bilaosujećena opravdana ambicija izdavača da objavljuju dela koja imaju komercijalni potencijal.
– Valjalo bi preporučiti izdavačima da za prevođenje,ipak,nastoje da angažuju prevodioce sa obrazovnim referencama koje ih za taj rad preporučuju. Prevodiocima koji potiču iz drugih struka time neće biti uskraćeno pravo da se bave prevođenjem, ali će svoju sposobnost morati da dokažu nešto ozbiljnijom stručnom proverom. U takvoj proveri kvaliteta prevodilačkog rada značajnu ulogu moglobi da odigra,pre svih,Udruženje književnih prevodilaca Srbije – smatra Paunović.
Zbog toga što se izdavači rado odlučuju za prevodioce koji su,kada je reč o honoraru i rokovima,spremni da rade pod bilo kojim uslovima, i zbog toga što su na tajnačin oštećeni prevodioci koji nepristajanjem na ponižavajuće uslove čuvaju dostojanstvo, Paunović predlažeuvođenje standardnog prevodilačkog honorara.
Ipak, ključni preduslov za početak uspostavljanja standarda u oblasti prevedene literature ogleda se,prema mišljenju Zorana Paunovića, pre svega u spremnosti izdavača da pomenute probleme sagledaju kao istinski ozbiljne, a zatim da se savesno posvete njihovom rešavanju.
Marina Vulićević
[objavljeno: 17/08/2009]
