Izvor: Politika, 06.Jul.2015, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mnoga sam dela preveo za fioku
Povodom teksta „Šarene cene za prevode naših knjiga” pitali smo čuvenog prevodioca Alena Kapona, koji je preveo mnoga značajna dela savremene srpske literature na francuski, kakva su njegova iskustva u pogledu izdavačke prakse u Francuskoj kada je reč o plaćanju prevoda
Pitanje koje mi postavljate teško je zato što mnoge stvari igraju ulogu: jezik sa koga se prevodi na francuski, urednik, ugovor, način plaćanja. Cene variraju u zavisnosti od statusa prevodioca >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – da li je u pitanju prevodilac koji radi za izdavačku kuću ili slobodni prevodilac koji predlaže tekst izdavaču, što je moj slučaj – jezika, težine teksta koji se prevodi, roka za predaju prevoda. U vreme opsade Sarajeva, 1992. godine, za prevod „Zlatinog dnevnika“ ponudili su mi 30 odsto veću tarifu od uobičajene ukoliko predam tekst za 15 dana!
Pošto više ne prevodim sa drugih jezika osim sa srpskohrvatskog, odnosno danas srpskog, ne mogu da vam kažem kako je to sa drugim jezicima.
Osnovna cena je oko 20 evra po stranici od 1.500 karaktera (to zavisi od izdavača), što znači da rečenica: „Zovem se Alen Kapon“, ima dvadeset karaktera, uključujući i razmake među rečima. Ali drugi izdavači smatraju da razmaci između reči nisu karakteri i da isti tekst ima 17 karaktera. To se zove informatičko brojanje. ATLF (Asocijacija književnih prevodilaca Francuske) savetuje u ovom slučaju da se traži povećanje tarife za oko 30 odsto, što izdavači najčešće odbijaju.
Tu je i slučaj „malih“ izdavača koji, većinom, nemaju finansijska sredstva i koji obično na početku kažu da će „uraditi šta mogu“ (to je slučaj sa jednim od mojih prevoda koji će izaći u septembru). Izbor ostaje na prevodiocu da pristane ili ne, da pristane kako bi tekst do koga mu je stalo bio objavljen, uprkos tome što je njegov rad slabo plaćen, ili da se obrati drugim izdavačima bez garancije da će prihvatiti tekst.
Lično sam prihvatio u nekim slučajevima, kada se radilo o malim časopisima koji „životare“, ali koji su nudili primerak prevodiocu i autoru. Odbio sam kada mi je, na primer, urednik saopštio da neće platiti ni prevod ni autora. Kada sam tražio da plate autora, uzimajući u obzir okolnosti – bio je to period sankcija protiv Srbije i smatrao sam da bi mu nešto novca, koji bu mu lično predao u Beogradu prilikom Susreta prevodilaca, dobrodošlo, ponovo su me odbili i tekst nikada nije objavljen.
Moj prijatelj Kosta Dimitrijević, bivši novinar Politike, poverio mi se jednom da je ponekad pisao za fioku kada svojevremeno nije uspevao da nađe izdavača. Ako sam do sada preveo više od 30 knjiga sa srpskohrvatskog i srpskog, jedan broj sam preveo i za fioku.
Malo francuskih prevodilaca živi od prevođenja. U penziji sam, ali sam se bavio prevođenjem u isto vreme radeći kao profesor engleskog jezika u srednjoj školi. Kao što je rekao kolega na festivalu u Konjaku (u Šarantu), gde sam predstavio književnost Balkana, prevođenje obogaćuje, ali to je pre svega lično bogaćenje. Jednom sam precizno zabeležio vreme (po satima) koje sam proveo prevodeći, čini mi se, jednu knjigu Svetislava Basare, a potom sam podelio sumu koju sam dobio za prevod sa brojem časova... Zaključak je jasan: prevod se ne isplati. Ali, kao što kaže poslovica, „Kada volimo ne brojimo“. Nastavljam da se bavim prevođenjem sa uvek istim zadovoljstvom.
Prevodilac
Alen Kapon
----------------------------------
REAGOVANJE
U slučaju Gatalice prekršena pravila konkursa
„Veliki rat“ nije trebalo da dobije 8.000 evra na konkursu iz 2015. godine za prevod na engleski jezik, jer je knjiga prevedena, objavljena i promovisana novembra 2014. godine u Ambasadi Srbije u Londonu
Miloš Konstantinović, predsednik Komisije Ministarstva kulture Srbije za podršku finansiranju prevoda knjiga ne govori istinu kada kaže da moja knjiga „Ledi Pedžet i njeni Srbi“ (Plavi jahač) – „Nije dobila podršku jer se ne finansira istoriografija“. U protekle dve godine, istine radi, ista komisija na čelu sa Konstantinovićem, podržala je desetak istoriografskih knjiga.
Pravila svakog konkursa, trebalo bi da važe za sve učesnike konkursa. I nema privilegovanih!!! Aleksandar Gatalica, sa knjigom „Veliki rat“, dve godine je privilegovan, dobio je novac – mimo pravila konkursa!!! Za prevod njegove knjige na francuski i engleski jezik o trošku poreskih obveznika.
Ne pamtim da je neko u poslednjih deset godina dobio finansijsku podršku Ministarstva kulture Srbije od 17.600 evra, za prevod knjige od 495 stranica, kao Aleksandar Gatalica za „Veliki rat“ 2014. za prevod na francuski jezik. Moguće je da toliko košta celokupno izdanje ove knjige kod francuske kuće „Belfon“ (prevod, štampa, uređivanje, dizajn, lektura, korektura, autorski honorar), ali to nije predmet konkursa! Predmet konkursa je – samo prevođenje na neki od stranih jezika!? Za samo prevođenje, ta cifra je previsoka, za taj novac mogu da se prevedu bar tri knjige.
Konstantinović pokušava da sakrije od javnosti da knjiga Aleksandra Gatalice „Veliki rat“ – nije trebalo da dobije 8.000 evra na konkursu iz 2015. godine za prevod na engleski jezik. Knjiga nije trebalo da bude ni prihvaćena na tom konkursu, jer je u izdavačkoj kući „Istros buk“ iz Londona, prevedena, objavljena i promovisana u novembra 2014. godine u Ambasadi Srbije i Britanskoj biblioteci u Londonu. Tim činom su, takođe, prekršena pravila konkursa... Konkurs se odnosi samo na prevode iz 2015. godine!
Smatram da su i drugi članovi komisije iz 2014. i 2015. odgovorni za ovaj čin i treba da odgovaraju i podnesu ostavku! Kao i državni činovnici, Mladen Vesković i pomoćnica ministra kulture Ana Vučetić koji su u ime Ministarstva parafirali ova rešenja, a ministar Ivan Tasovac potpisao. Članovi komisije bili su i Vladislava Gordić Petković, Vojislav Karanović, Ivana Nikolić i Mihajlo Pantić. Profesor Pantić, dve godine je u konfliktu interesa, obe godine potpisuje da se po dve njegove knjige (četiri knjige) prevedu na neki od stranih jezika. Kao predsednik Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije, na konkursu iz 2015, odlučuje da se prevedu tri knjige direktora te biblioteke, Lasla Blaškovića. Kao funkcioner Pen kluba Srbije, glasa 2014. da se tri knjige čuvene spisateljice Vide Ognjenović objave na neki od stranih jezika o trošku poreskih obveznika. Gordićka je takođe u konfliktu interesa, odlučuje o knjigama svog supruga. Vojislav Karanović glasa sam za sebe. Uz sve uvažavanje Bore Ćosića, koji živi i radi u Nemačkoj, siromašna Srbija plaća prevode njegovih knjiga na nemački jezik!?
Novinar i izdavač
Nataša Marković
