Izvor: Politika, 26.Maj.2012, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mistifikatorsko-esejistička završnica
Ni filmovi Kronenberga, Saleša, Danijelsa, Loznice, Karaksa i Rejgadasa nisu ugrozili snagu utiska koji je ostavio Hanekeov film „Ljubav“
Kan– Završnica takmičarskog programa 65. Kana nije donela ništa što bi ugrozilo snagu utiska koji su ostavili filmovi, pre svih, „Ljubav” Mihaela Hanekea, a zatim i „Iza brda“ Kristijana Munđijua. Nikakvih iznenađenja nije bilo među prilično depresivnim i mračnim filmovima Kronenberga, Voltera Saleša, Lija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Danijelsa, Sergeja Loznice, dva korejska reditelja, dok su najveće filmske mistifikacije u Kan donela nova dela francuskog reditelja Leosa Karaksa i njegovog meksičkog kolege Karlosa Rejgadasa.
Kronenbergov „Kosmopolis“ je ekranizacija istoimenog romana Dona Delila iz 2003. godine s kojim pisac vizionarski najavljuje globalnu ekonomsku krizu, raspad kapitalističkog sistema i društva koje smo donedavno poznavali. Kronenberg sledi pisca u formi svojevrsne filmske esejistike, prilično hermetično i filmski ne mnogo uzbudljivo. Glavna buka oko ovog filma stvorila se oko mlade zvezde Roberta Patisona, koji se proslavio u vampirskoj sagi „Sumrak” koji u filmu tumači lik Erika, mladog bogataša, tako da je ovaj britanski glumac bio meta kanskih paparaca, bacivši u senku čak i Žilijet Binoš koja takođe igra u „Kosmopolisu“.
– Kronenberg je veoma otvoren sa svojim glumcima, sluša njihova mišljenja, ne voli neke posebne glumačke pripreme i nije nikakav problem prilagoditi mu se –izjavljivao je u Kanu mlađahni Patison ustvrdivši da „Kosmopolis“ nije „nihilistički i negativan film,kako se o njemu priča“, već da je „pun nade u bolju budućnost koja se nazire između crnih slutnji i događaja i koja se može pročitati između redaka“. Patison je komentarišući „Kosmopolis“ još zaključio i da „svet danas jeste u haosu kojikarakteriše apsurdna podela moći i novca, ali svet neće zbog toga prestati da postoji“, kao i to da je Kronenbergov provokativan i filozofski. Bez obzira na komplimente koje mu daje glavni glumac, Kronenbergov „Kosmopolis“ od strane kritičara nije dobio bogzna kakve ocene.
Slično se dogodilo sa još jednom ekranizacijom romana, onom koju je na veliko platno doneo brazilski reditelj Valter Saleš. U američkom filmu „Na putu“, on dobrim delom doslovce sledi istoimeno kultno prozno delo Džeka Keruaka, popularnog književnika bitničke generacije, ali ga ne gradi po filmskim zakonitostima te tako stvara osrednji film tokom kojeg može i da se zaspe, iako u njemu igraju Sem Rajli i Vigo Mortensen. I ovog se puta Keruakov roman oteo filmskim dizginima. Pokazalo se, naime, da se njegov sadržaj ne može tako jednostavno utegnuti u tročinsku strukturu filmske dramaturgije. Saleš je bar pokušao.
Ni autor voljenog filma „Precious“, afroamerički reditelj Li Danijels nije novim filmom „Paperboy“ (piskaralo, novinarčić) Kanskom festivalu ponudio bogzna šta. I ovaj film je ekranizacija romana, nagrađivanog krimića južnjačkog pisca Pita Dekstera, čija je radnja smeštena na Floridi šezdesetih godina prošlog veka kada su rasne tenzije u Americi na svom vrhuncu. Danijelsov film priča o dva novinara (Metju Mekonahi i Dejvid Ojelovo), koji pokušavaju da iz zatvora izbave lažno optuženog ubicu šerifa (Džon Kjuzak),i to na nagovor žene koja sa osuđenikom održava vezu putem pisama, čiji lik tumači Nikol Kidman. Stilski prilično nedosledan, jer je ponekad film nostalgije, ponekad politički pamflet sa očiglednom namerom da u celini bude „film noar“, Danijelsov „Paperboy“, nikoga nije uzbudio. Naprotiv, mnogi su konstatovali da mu nije mesto na Kanskom festivalu.
Ukrajinski reditelj Sergej Loznica sa ratnim filmom „U magli“ sasvim je dobro odbranio boje kinematografija istočne Evrope, kao jedini film iz ovog dela sveta u takmičarskom programu Kana. Ratna drama sa tri lika, izvrsno i snimljena i glumljena, otvara prostor za promišljanje o čovekovim dilemama u teškim situacijama, o izdaji i progonu i dostojanstvu duboko moralnog čoveka. Dobar film, sa ne toliko dobrim odjecima na festivalu.
Iako u njemu ima puno toga što je „prepisano“ iz filmova Erika Romera, pa i Vudija Alena, film „U drugoj zemlji“ korejskog reditelja Hong Sang Soa, ostavio je solidan utisak,i to ne samo zbog toga što u ovom triptih-filmu tri različite uloge tumači francuska diva Izabel Iper. Njegov sunarodnik Im Sang So, koji se svojevremeno u Kanu već proslavio sa filmom „Ha,ha,ha“ (pobedio u „Izvesnom pogledu“), sada je sa „Ukusom novca“ pri samom dnu ovogodišnje kanske takmičarske lestvice.
Tu se negde nalaze i mistifikatorski filmovi Karlosa Rejgadasa i Leosa Karaksa, iako me baš zbog toga što su takvi ne bi čudilo ukoliko bi osvojili i neku od nagrada. Hermetizmu sklon meksički reditelj Karlos Rejgadas („Japan“, „Prigušeno svetlo“...), ponovo je u zabitima Meksika u izolovanim predelima i pejzažima u kojeje –u vili imućne porodice koja živi u dosluhu sa prirodom i životinjama i veruje da stabla međusobno pričaju i opšte –smestio svoju vizuelno intrigantnu, ali krajnje bizarnu polukrimi priču o lepoti koja rađa zlo. Njegov „Post tenebraks luks“ je metafizičko, panteističko i u suštini, prilično pozersko filmsko delo koje će, poput mnogih prethodnih Rejgadasovih filmova, naići na svoje poklonike.
Karaksov film „Holy Motors“, mogao bi se nazvati totalnom budalaštinom da povremeno nije uvrnuto duhovit i da u desetak drugačijih uloga u njemu ne vidimo odličnog francuskog glumca Denisa Levanta, američku glumicu Evu Mendes i australijsku muzičku megazvezdu Kajli Minog. Junak Karaksovog filma o čoveku i iskustvima života je Oskar, čiji je posao da tokom punog radnog vremena glumi nekog drugog ispunjavajući tako i najbizarnije fantazije svojih klijenata i „žrtava“. Film počinje u stilu „linčovskih“ ludorija i sa citatima iz prethodnih Karaksovih filmova, da bi se završio metafizičkim pitanjem –da li smo zaista onakvi kakvima se predstavljamo i ko smo mi zapravo?Na pitanje kako će se bioskopskoj publici dopasti njegov film, francuski ekscentrik Leos Karaks je u Kanu odgovorio: „Ko je publika? Gomila ljudi koja će uskoro umreti!“...
Večeras se završava 65. Kanski festival i biće poznato ko je, prema sudu žirija kojem predsedava italijanski reditelj Nani Moreti, zaslužio ovogodišnju „Zlatnu palmu“.
Dubravka Lakić
objavljeno: 27.05.2012
.jpg)
