Izvor: Politika, 30.Sep.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mislio sam da idem na jug, kad ono sneg do guše
Čelo postalo moj život, kaže Ivan Kučer, profesor Nacionalne akademije muzike „Čajkovski” u Kijevu, koji već 13 godina dolazi u Kragujevac da bi podučavao mlade muzičare
Kragujevac – Kad sam pre trinaest godina prvi put došao u Kragujevac, u Srbiji je bilo teško vreme. Mislio sam da idem na jug, kad ono sneg do guše" Ali video sam dobri ljudi. Imali su i dušu i temperament. Odmah mi je bilo lako. Tog osećaja se sećam sto odsto – kaže na početku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << našeg razgovara (na solidnom srpskom jeziku) dobrodušni Kijevljanin Ivan Kučer.
Ovaj profesor na kijevskoj Nacionalnoj akademije muzike „Čajkovski” i solista u Domu orgulja i kamerne muzike od tada do danas, već trinaest godina, dakle, na kragujevačkoj Muzičkoj školi vodi letnju i zimsku školu violončela. Kroz njegove ruke prošlo je na stotinu čela mladih srpskih muzičara, ne samo iz Kragujevca, već iz čitave zemlje. Na njegove časove često dolaze i đaci iz bivše Jugoslavije i drugih evropskih zemalja.
– Pozvao me prijatelj. On radio na seminaru klavira. Sad dolazim dvaput godišnje. Neki moji đaci sad su profesori. Nekad sam ih učio, a sad sedim sa njima i pričam kao sa kolegama i prijateljima – kaže Kučer u razgovoru za „Politiku”.
Profesor Kučer, međutim, napominje da je violončelo težak instrument za decu. Dosta je veliki, a i gudalo je nezgodno, veli on. Ipak, prihvatio ga je kao svoj još u ranom detinjstvu, zahvaljujući majci koja ga je vodila gotovo na svaki koncert.
– Jednog dana, ja bio mali, moja majka mi stavila čelo u ruke i rekla: „Sviraj”. Ja vežbam, vežbam, a deca napolju, šetaju se, igraju se. Kad napunio 13 ili 14 godina, čelo postalo moj život, muzika postala moj život. Ja sad samo živim za muziku. Ništa politika.
Ivan Kučer smatra da je za đake, mlade muzičare, najvažnije da imaju dobre profesore. Kaže da je to prava sreća. A, on ju je, veli, imao. I u Kijevu, i u Odesi gde se školovao.
Prema njegovim rečima, srpska i ukrajinska škola muzike nisu identične. U Kijevu se, kaže on, više pažnje posvećuje teoriji, istoriji muzici i solfeđu, a svi đaci moraju dobro da sviraju klavir, bez obzira koji su instrument odabrali. Njega će u muzici naslediti sin Ljev. Ali otac ne drži časove svom sinu.
– Ne mogu da izađem nakraj sa njim. Uče ga drugi profesori, moje kolege. I ne vežbamo zajedno. On u jednoj, a ja u drugoj sobi. Srećom, imamo veliki stan. Dobar život u Ukrajini za dobrog muzičara. Moja žena, eto, ne mora da radi. Ja radim, ona ide u šoping – šali se Ivan Kučer.
U Kragujevcu je, kaže, „stekao dosta prijatelji”. Prema sopstvenom priznanju, sa njima voli da ide u kafanu. U kafanama je, veli on, i naučio srpski. „Uz rakiju i ćevape, ja učio srpski. Izvinite ako sam negde pogrešio.”
B. Kartalović
[objavljeno: 01/10/2008]
