Izvor: Večernje novosti, 28.Apr.2013, 13:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mišel Deon: Priče mi same dolaze

UOBIČAJILO se da se uz ime Mišela Deona navodi da je poslednji živi veliki francuski pisac. O tome govore brojni prevodi i priznanja za njegova dela koja odišu svežinom i istančanošću, zbog čega se neki danas mlađi i već afirmisani francuski pisci, kao što je Patrik Beson, rado svrstavaju u njegove sledbenike. Još pre 35 godina postao je jedan od 40 članova francuske Akademije, u kojoj se može biti izabran samo kada ostane upražnjeno mesto. Krepak i duhovit, u odličnoj fizičkoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << i duhovnoj formi, 94-godišnji pisac boravio je ovih dana u Beogradu povodom romana "Bliži se veče" koju je objavio "Zepter Book ord", u prevodu Katarine Trajković.Rođen u Parizu 1919, posle završene prve državne gimnazije, studirao je prava, početkom rata regrutovan je u francusku vojsku, ali je, kako kaže u razgovoru za "Novosti", imao sreće da bude u jedinici u jednom malom mestu koje nije bilo okupirano. Nekako u to vreme počinje da radi kao novinar, čime će se dugo baviti, kao dopisnik iz Švajcarske i Italije, reporter i putopisac sa raznih krajeva sveta. S prvim danima oslobođenja objavio je prvenac "Zbogom, Šejla". ČUVAR JEZIKA - FRANCUSKA Akademija, iako neosporno značajna institucija, nema neku posebnu ulogu u društvu. Ona je čuvar jezika, najviše od engleskog koji je u velikoj ekspanziji, i gramatike. Istovremeno svi članovi su u žirijima za razne nagrade, kao i stipendije. Zbog toga ponekad moram da čitam i knjige koje ne bih držao u svojoj biblioteci, ali to radim revnosno iz osećanja dužnosti i na taj način malo vraćam svoj dug.- Kao dete čitao sam sve što mi je dolazilo pod ruku i to mi je davalo želju i da pišem - priča Deon. - Kada sam imao 15 godina, poslali su me u Englesku da učim jezik. Tamo, u Eseksu, upoznao sam mladu, lepu devojku Šejlu, koja je bila moja prva ljubav i velika inspiracija za roman. Pisanje se inače uči, a ja sam učio tako što sam stalno čitao ono što bih napisao i neprestano se vraćao istim rukopisima.U Deonovom impresivnom opusu je više od 50 dela različitih književnih žanrova, od kojih su najznačajniji romani. Za "Ljubičasti taksi" dobio je prestižnu nagradu Francuske akademije za roman 1973, tri godine ranije uručeno mu je i priznanje za "Divlje konje", a nagrada "Glendiddich Aard" dodeljena mu je u Škotskoj za dva toma romana "Mladi žuti čovek". Laureat je i nagrade za životno delo "Pri Giono" kao i evropske nagrade za dečju literaturu. Objašnjavajući kako je uspeo da napiše toliko knjiga, naš sagovornik kaže:- Rano sam stekao naviku da po ceo dan sedim za pisaćim stolom. Pravio bih pauzu samo kada bi me moj pas vodio u šetnju u šumu, a ja kamenicama gađao ptičice, što ga je veselilo. Rukopise nisam nikome davao na čitanje, izuzev moje supruge Šantal, koja je većinu njih prekucala. Vrlo pažljivo je čitala i biranim rečima govorila šta misli. Svih ovih decenija kao pisac se nisam menjao, samo sam stario. Stekao sam veliko iskustvo u običnim životnim stvarima, u ratu, prilikom putovanja, što mi je pomagalo u pisanju, ali je moj književni postupak ostajao isti.Još od pedesetih godina, kada je bio u Kanadi i Luizijani, neprestano je na putu zadržavajući se duže na raznim mestima. Od 1969. do danas, veli, godine provodi između Irske, Grčke i Pariza.- Na grčkom ostrvu Skirios živeo sam dugo godina. Sa suprugom sam tamo napravio kuću, imao sam brod i savršenu tišinu za rad. Često su nam dolazili mnogi pisci i umetnici i vodili smo veoma duge i sadržajne razgovore. Dakle, mogao sam da imam dobro i veoma interesantno društvo, ali kada mi je bilo neophodno i da se osamim i posvetim svojim rukopisima.ČITAJU, A NE PLAĆAJU - NAJVIŠE prevoda i odjeka mojih knjiga, imao sam u Grčkoj, Španiji, Nemačkoj i Italiji. Skoro sve ove knjige prevedene su i na ruski, ali o njihovom prijemu kod tamošnjih čitalaca ne znam ništa, niti imam kakve koristi. Da se malo našalim: "Rusi puno čitaju, ali ništa ne plaćaju!"Na ostrvo deca mu nisu, priča nam, punih pet godina videla ni jedan jedini auto, ali su zato dobro upoznali brodove, naučili tri jezika i bili izuzetno zdravi. Ćerka Alis danas vodi izdavačku kuću u Parizu "Okrugli sto", a sin Aleksandar se jedno vreme bavio filmom a zatim se vratio kući i vodi ergelu, što je inače velika pasija i supruge Šantal. Čitaoce uvek golica kako pisci dolaze na ideju za knjige, o čemu Deon veli: - Imam utisak da mi teme i priče same dolaze. Dođe mi jedna rečenica, napišem. Stigne druga, i nju stavim na papir, ali nikada ne znam šta će biti na kraju stranice. Kada razmišljam o uspehu mojih knjiga, dolazim do zaključka da je to možda zbog toga što se čitaoci, kada listaju stranice, postepeno stavljaju na moje mesto i postaju i sami pisci. Moram, međutim, da priznam da kad god sam započinjao novi rukopis nikada nisam mislio o budućoj čitalačkoj publici, hoće li joj se to dopasti ili ne. Pišem ono što bih lično voleo da čitam."Bliži se veče" je veoma pitka, setna, ljubavna priča o neobičnom trouglu u kome se glavni junak lomi između supruge koju još voli i znatno mlađe ljubavnice za koju ga veže snažna strast. Pisac često ističe da je to jedna od njegovih najdražih knjiga.- Na ovaj roman gledam sa velikom ljubavlju jer u sebi krije jednu malu tajnu, jednu lepu uspomenu. Žena koja se pominje u knjizi desila se u mojim mladim danima, ali naravno ne na onakav način kakav se prikazuje u romanu. Dakle, to nije u potpunosti istinita priča, ali ima i nečeg autentičnog. Tako je i sa većinom mojih dela, koje nastojim da pišem onako kako se to radi u muzici. Kada krenete jednom intonacijom, onda tako idete do kraja.Mišel Deon, kome je ovo pseudonim (pravo ime mu je Eduard Mišel) važi i za izuzetnog prevodioca sa engleskog i španskog jezika i za velikog poznavaoca života i dela Salvadora Dalija sa kojim je dugo bio prijatelj.- Upoznali smo se dok sam živeo u Njujorku, potom smo se viđali u Parizu, pa u Španiji. Bio je izuzetno inteligentan čovek, glumio je čudaka i ekscentrika, imao ogromno obrazovanje, izuzetnu maštu i nesvakidašnji talenat. Manje je poznato da je veoma mnogo i pisao o raznim stvarima, o onome što je video i doživeo i to najčešće na francuskom jeziku. Te njegove zapise, na njegovo insistiranje, često sam prepravljao i toliko ušao u njegov način razmišljanja i stil da sam lako mogao da nastavim tamo gde je on stao. Tako ispod nekih od tih tekstova stoje naša zajednička imena. Često sam ga posmatrao dok slika i imao prilike da vidim kako je ponekad tražio da mu, dok je radio na platnu, čitaju neku knjigu, jer ga je to inspirisalo.U poslednje tri, četiri godine Deon piše veoma malo, što je, kako kaže, za njegove godine i sasvim normalno.- U književnosti sam rekao sve što sam imao da kažem. Uvek postoji trenutak kada čovek sam sebi kaže: "Sada je gotovo, sedi za klavir i sviraj."

Nastavak na Večernje novosti...