Izvor: Blic, 22.Feb.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mirko Lovrić
Mirko Lovrić Artget
Kada je Džekson Polok iz nemoći da ubedio javnost da slikarstvo nije kopiranje prirode, duboko zagazio u apstrakciju, više povratka nije bilo. Ma šta apstrakcija donela, i ma koliko joj se opirali, ona se ukorenjivala u svest. Fotografiju takođe.
Man Rejovi eksperimenti sa solarizacijom i rejografom (zrakopisom), multipl ekspozicije Antonija Bragalje, fotomontaže Džona Hartfilda i Aleksandra Rodčenka, kao i fotogrami Lasla Moholji-Nađa >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << distanciraju fotografiju od prirode. Značajnu ulogu odigrala je i umetnička sujeta povređena činjenicom da 'aparat sve radi sam'. Trebalo je pokazati da magična kutija nije svemoguća, da je fotografsko oko nezamenljivo i da to nije nikakav civilizacijski mit. U ovom domenu kreće se i doajen srpske fotografije - Mirko Lovrić.
Želeći da sliku 'poistoveti' sa muzikom Lovrić radi bez aparata. Raspoređuje lišće na fotopapir i osvetljava ga u laboratoriji: dakle, prirodu direktno utiskuje. Ali, njegov cilj nije da se lišće prepoznaje, već vizuelna kompozicija nalik muzičkoj u kojoj gledalac/slušalac očekuje ugođaj. Lovrić ga prenosi dinamikom svetlih i tamnih partija što na velikim formatima deluje kao slikarska crno-bela apstrakcija. Fotograf zapravo slika svetlom.
Izum nije nov, na šta sam Lovrić ukazuje nazivom izložbe - 'Na izvorima fotografije', ali je rezultat zanimljiv. Sadrži sve što je svojstveno savremenoj umetnosti: akciju, gest i znak. A povrh svega: higijenu optičkog. Gledalac vidi ono što hoće da vidi - oseća ono što hoće/može. Seme te stvaralačke slobode odavno je posejano, ali šta s njim činiti. Vratiti se sebi - iznutra, poručuje umetnik svojim muzičkim slikama.
Tama
(Stevan Raičković, Fascikla 1999/2000, SKZ, 2004)
Ovom zbirkom pesničkih fragmenata, Stevan Raičković odbacuje masku lirskog ja i progovara kao (običan, neposredan) čovek, intelektualac, ostareli umetnik. Bombardovanje Beograda i, u njemu oličene, autorove životne snage, otkriva apokaliptičnu dimenziju (aktuelne) stvarnosti i (sve)ljudskog postojanja: 'psi rata' plamenom dokazuju naciji da su decenije njene istorije bile opasna zabluda ('Kad su živi zavideli mrtvima...'); 'zub vremena' koji se 'sit iznažvakao' pesnikovog 'izgleda i ličnosti' ('Valjda u snu') ugasio je (poetičku) nadu u iskupiteljsku moć umetničkog stvaralaštva. Besmrtnost književnog dela nije oslobodila Ivu Andrića straha od smrti ('Iz kaleidoskopa') niti Branka Miljkovića od groba ('Kad su živi zavideli mrtvima...'). Dok ga umor od svetskih zala ('Šezdesetšesti sonet Viljema Šekspira') i zov mrtve drage ('Valjda u snu') privlače onostranom 'velikom raspustu', pomisao na prestanak (izmenu načina) postojanja, zbunjuje i užasava pesnika: 'u ništavnoj senci' epskog hajduk-Veljka koji na megdanu pobeđuje smrt i osvaja ulazak u večnost ('Mejdan'), on je čovek bez vere i propalih nada za koga bi 'Možda sad i lepše bilo... Biti ptica' ('U januarskoj vejavici 2000. godine'). Poslednjom (patetičnom) snagom, pesnik zatvara (savršeni) krug svog opusa ('Veliko Gradište2), oslobađa čitaoce 'od naklonosti' ('Ako još ima'), oprašta se od 'opevanih stvari' ('U zalasku sunca') i odjavljuje se iz umetnosti i iz života.
Ova knjiga, torzo nekadašnjeg portreta umetnika (u starosti), zalivena hladno–vrelim očajanjem, jeste najstrašnija u prošlogodišnjoj srpskoj književnosti, ona koju će biti teško preboleti i nemoguće zaboraviti.
