Izvor: RTS, 22.Feb.2020, 07:54

Mirjana Karanović: Želela sam da odustanem od "Grbavice"

Mirjana Karanović: Želela sam da odustanem od Grbavice

Ona je umetnica, kreator. Od lika sa papira pravi čoveka od krvi i mesa, jakog i istrajnog. Za neke uloge, poput one u "Grbavici" mislila je da su previše, da neće uspeti. Uspela je. Nekad je i padala, bila dole, a na kraju pobeđivala, baš kao i žene koje je tumačila decenijama. Zato Mirjana Karanović i jeste jedna od najvećih glumica našeg doba.
"Kad imate četrdeset godina nekog kontinuiteta, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << ja se više ne pitam da li sam nešto zaslužila ili nisam zaslužila, znam da je to stvarno, da je to postojalo, da to nije plod moje umišljenosti", rekla je u intervjuu za RTS Mirjana Karanović, ovogodišnja dobitnica Dobričinog prstena, nagrade za životno delo.

Prvi put se pojavila na filmu u "Petrijinom vencu" 1980. godine. Nakon toga, ispisala je istoriju srpske i jugoslovenske kinematografije ulogama žena koje su bile jače od sebe, vremena, prostora...
Jedna od najvećih glumica ovih prostora govorila je za RTS o svojoj karijeri, radostima i razočaranjima, "bogovima" koji drhte, otkriva i da je bilo trenutaka kada je želela da odustane, ali i da sprema novi film.
Ušli ste u svet glume pre četrdeset godina silovito, bučno – druga godina fakulteta, film "Petrijin venac", za koji ste osvojili pulsku Arenu. Danas, 40 godina kasnije, dobijate nagradu Dobričin prsten za životno delo. Stiče se utisak da ste, od kada ste visoko poleteli sa Petrijom, održavali tu fantastičnu visinu leta bez padova. Imate li i vi takav osećaj?
Drago mi je da to tako izgleda, ali nije uvek bilo tako. Postojala je uvek želja i neka moja težnja da se to nekako zaustavi. Uvek kad se nešto dobro dešava mislite kako bi bilo lepo da traje zauvek, ali to se nije desilo i dobro je da se nije desilo. Morala sam kao i svi ostali glumci da se borim sa pauzama, periodima neaktivnosti, krizama, periodima nesigurnosti, raznim potresima koji su bili i moji lični, u vezi sa mojim životom, i u vezi sa svim što se tiče moje profesije – pozorištem, filmom, sa onim što se dešavalo na prostoru bivše zemlje, a sve je to itekako uticalo i na moj život i na ono što sam ja radila. Sve je to deo tog leta, kako kažete, ali bilo je i gore-dole, i dan-danas je to tako.
Šta Vas je izvlačilo?
Ništa ne može da izvuče nekako na silu. Potrebni si trenuci kad ste umorni ili razočarani, tužni, ili ti trenuci poraza, ponekad pomislim, a možda je to racionalizacija, da su potrebni da bi se čovek odmorio, da malo sletiš negde i napraviš pauzu. Nikad nisam predugo stajala u mestu i onda kad sam bila prisiljena da stanem ili da se povučem iz bilo kog razloga, nikad nisam predugo stajala u mestu. Mislim da me uvek sprečavalo to da propadnem skroz. Volim taj trenutak pobede nad sobom, strahovima, taj trenutak kad nešto osvojim, da li ulogu, veštinu.
Kako se osećate u tom trenutku kad pobedite?
To mi je super, osećam se ponosno. To se tiče toga da pobediš i strah od visine, da probaš da pređeš nešto što je visoko i opasno i kažeš sebi 'uspela sam, nisam odustala, nisam se vratila, nego sam otišla do kraja'. Razne neke stvari koje mi pružaju zadovoljsstvo, od nekih privatnih stvari, na primer skijanje, koje sam aktivno počela pre 15 godina, do uloga koje treba da radim... Taj proces pravljenja predstave ili filma predstavlja mi ogromno zadovoljstvo, zato što je novo i uzbudljivo i onda moram da se suočim sa nekim greškama svojim, razočaranjima, da ih prevaziđem.
Šta Vas razočara?
Razočara me neko moje veliko očekivanje ili neki ljudi ili što neki put, uprkos svemu, uprkos velikom uloženom trudu, na kraju taj kolektivni rezultat ne bude onakav kakav sam mislila da će biti. A to se događa. Na jednom mestu se nađu razni ljudi, energije, ideje, okolnosti. Svi imamo personalne istorije, nekakve priče sa kojima ulazimo u neko novo iskustvo i svako ima pojedinačnu prepreku, a onda kad se to udruži – pošto u ovome čime se bavim, mislim da nikad, i kad sam bila sama na sceni, nisam bila sama u procesu – tu su uvek bili još neki ljudi sa kojima sam delila to iskustvo. Na kraju, tu je i publika koja je, zapravo, važan deo tog kolektiva, zajednice, ljudi koji ulažu energiju u nešto.
Uglavnom kada se prepozna ta uložena energija, slede nagrade. A mnogo je nagrada koje ste dobili, među njima i dve zlatne Arene u Puli, dva Gran prija na festivalu u Nišu, dve Sterijine nagrade, sada i Dobričin prsten. Sve one stoje na polici u koju, kako ste rekli, pogledate kad vam padne samopouzdanje. Da li je i ova poslednja još samo jedna u nizu koja će završiti na polici sa nagradama ili je ona nešto drugačije, više?
Prsten će da bude pored Žanke, to su dve nagrade koje sam dobila ne za neku posebnu predstavu, film, ulogu, već za ono kakva sam ja, šta sam uradila. Velika su to imena i divno je što će stajati jedno pored drugog. "Žanku" sam dobila kad sam bila malo mlađa, sad evo i "Dobrica". Sad je to neki veliki komad koji gledaš, vidiš, preispituješ, ocenjuješ. Sada, posle 40 godina, ja i mnogi nemaju nikakvu sumnju da li je to što sam uradila bilo ili je samo plod nekog subjektivnog osećaja grupe ljudi. Pošto je to uvek tako – nagrade dodeljuju neki žiriji, u kom sede neki ljudi koji imaju svoje razloge, kriterijume... Vidite to i u svetu, i ti Oskari i te nagrade koje su poznate u svetu, često odu u pogrešne ruke. Neki put neki glumac dobije nagradu za neku ulogu koja nije bila nešto naročito, a nije dobio ili dobila za nešto što je bilo zaista fenomenalno. To je zato što je to subjektivna procena neke grupe ljudi. Kad imate četrdeset godina nekog kontinuiteta, ja se više ne pitam da li sam nešto zaslužila ili nisam zaslužila, znam da je to stvarno, da je to postojalo, da to nije plod moje umišljenosti.
Godine 1980. kada je izašao "Petrijin venac", Dobričin prsten je uručen prvi put, dobio ga je Ljuba Tadić. Nakon njega i Mira Stupica, zatim Mija Aleksić, Zoran Radmilović. Oni su vašoj generaciji bili uzor...
Kakav uzor, oni su bili idoli! Čak misliš da nema šanse ni da se ugledaš na njih, to su kao neki bogovi. Ja sam igrala sa Ljubom i to mi je stvarno bilo divno zato što je Ljuba, bez ozbira na tu svoju zastrašujuću pojavu, jer je stvarno izgledao kao da je sišao sa Olimpa, bio dečak koji je voleo da se igra. Kad to prepoznaš i shvatiš da možeš da se igraš sa Ljubom Tadićem na sceni, onda je to jedna potpuna radost.
To moje iskustvo sa Mirom Stupicom… kad sam bila potpuno mlada, mislila sam da ne smem ni da priđem. I kad je ona meni prišla u Zvezdara teatru, pred neku premijeru, i pitala ‘e šta misliš ti, kako, šta, ovo mi ne ide‘, krenula da se žali kako im nije bila dobra proba i ja sam zaprepašćeno gledala u nju i pitala se 'je l‘ ona stvarno mene pita da joj ja dam neku reakciju na to šta sam gledala'. I tad sam videla glumicu naspram druge glumice. Rekla sam da bih volela da imam toliko godina i tako dečje strepim za uspeh neke predstave. Ona je već tamo bila ogromna, ogromna, a strepela je kako će da ispadne premijera. Nije bila kao ‘ja sam velika, baš me briga, to će automatski biti nešto fantastično‘ nego je drhtala kao da je neki student glume.
Drhtite li Vi?
Pa, da, to je normalno. Kad probate, onda imate samo par ljudi koji to prate, a onda treba da dođe publika i ne znate da li će oni to da vide... Možda je to za njih nevidljivo, možda mi to samo zamišljamo da je to jasno, a možda niko ne razume... To je uvek najveća mora glumaca – da radite mesec, dva, tri i mislite ‘pa da, to je to’ i onda niste sigurni da li će to neko da shvati, da li će da se vidi, da li će biti jasno, da ponese emotivno, da li će da uznemiri, uzbudi nekog...
Jeste li se nekad uplašili te odgovornosti koju nosi činjenica da ste Vi sada uzor mladima, onakav uzor kakav su Vama bili Stupica, Tadić?
Ne znam... Ja onda uzmem pa ih gnjavim. Trudim se da ih ne gnjavim previše. Tako nekako... Uvek volim da moji partneri budu fantastični, onda sam i ja mnogo bolja. Volim i kad meni neko nešto kaže 'odlično je bilo ovo ili ono'. U ovom pozorištu je uvek tako bilo, glumci su uvek pazili na predstavu, razmenjivali ocene posle predstave – da li nam je bilo dobro, da li je bila spora ili ovakva. Važno nam je svima da se predstava održi i da napreduje. Premijera je tek samo početak života neke predstave, ona može da se doteruje, da dobije nove slojeve, da dobija na vremenu. Dobre stvari postaju vremenom sve bolje, a one jeftine, loše sklopljene, raspadaju se kao loš nameštaj.

Imam utisak da ste se "stopili" sa svakom svojom ulogom. Kada gledamo Vas, ne vidimo Mirjanu Karanović već tu osobu koju ste kreirali - Petriju, majku u "Ocu na službenom putu", Zagorku Obradović u "Ubicama mog oca". Kako to postižete?
Još dok sam bila profesor, govorila sam studentima šta glumac radi. Mi upotrebljavamo sebe, to mi je još moj profesor Milenko govorio – da je taj instrument na kom glumac svira zapravo on sam. Tako da ja upotrebljavam sebe, svoje telo, iskustvo, emocije, maštu, sve delove sebe da bih sklopila nešto od toga. Kao da možete da rasklopite sebe kao neke lego kocke i napravite neku drugu figuru, osobu. Možete da igrate i stvar, sve je moguće. Ono od čega ja pravim uloge je ono što ja imam, kao konkretno moje iskustvo, što imaju drugi kao iskustvo, sa čim mogu da saosećam. A to što mogu da saosećam je važan deo glumačkog postojanja... Tako da su to sve neki elementi, veze, krvotok tog nekog lika koji ja pravim – prvo konstruišem a onda dajem život. Svaki taj lik ima svoj skelet, strukturu, ali mora da diše, da postoji. Ja mu dajem sve organe, to mora da radi po dubini, u 3D, kao kad biste mogli da odštampate neki lik.
Je li postojala neka uloga za koju ste rekli ‘ja ovo ne mogu, za mene je ovo previše’?
Bio je trenutak kad sam htela da odustanem, to je uloga u filmu "Grbavica". Stvarno nisam znala kako mogu da odigram ženu koja je imala tako strašno životno iskustvo. Upoznala sam nekoliko žena, videla sam ih, nisam bila sigurna da one mene vide jer su u nekom svom svetu. Za mene je to bilo veoma traumatično iskustvo. Mislim da je teško igrati to, ljude koji su preživeli neke strašne stvari. To je za glumca najteže zato što je u ljudskom biću... kod takvih likova i osoba najveći deo je pod vodom. Ako gledate taj ledeni breg, vidi se samo vršak, a sve je, zapravo, unutra. Velike tragedije se teško otkrivaju, zakopaju se. Ne možete živeti stalno noseći ispred sebe svoju nesreću. To je jedan veoma osetljiv balans i zato ta teška vremena donose teška iskušenja za ljude, i onda je taj život nekog lika koji treba oživeti komplikovaniji, ima više suprotnosti, više kontrasta, više protivrečnosti, unutrašnjih sukoba.
Tumačili ste jake žene, žene koje su u pojedinim situacijama bile čak i jače od sebe, jer su ih životne situacije na to navele. Od koje ste najviše naučili? Jeste li se promenili posle tumačenja neke uloge?
Ne mogu to da merim. Mnoge uloge su mi dodale neku vizuru... Možda zapravo pamtim one iz mladosti. Ta moja prva uloga, ta Petrija, to što je Dragoslav Mihajlović napisao, taj roman i priča o toj ženi je samo po sebi fascinantno, bez filma. Ta vitalnosti i to kako je zapravo radost života, uprkos svim tragedijama, nešto što je moguće da bude neuništivo. Za mene je to nešto predivno. Da, kad ona posle svega što je preživela, kaže: ‘Dolazi mi moj Misa u snove i zove me da pođem sa njim, ali, kaže, neću još, to me svakako čeka – smrt, to će da dođe kad tad i zašto da mu u susret žurim‘. To je tako mudro, jednostavna rečenica, i kažeš ‘pa da, tako je‘.
Smrt je neizbežna, ali dok ona stigne, ja ne moram da činim ništa da bih to požurila. To se nekako slaže i sa nekim mojim životnim principima, i mojih roditelja i time kako sam vaspitana. Užasno mi je bilo drago što igram lik koji nije tako ostao da plače negde i nariče nad svojom sudbinom. Dok je plakala, plakala je i prežalila sve i nastavila da živi.
Otisnuli ste se i u rediteljske vode. Režirali ste film "Dobra žena", za koji ste napisali i scenario, tumačili glavnu ulogu. Šta Vas je nagnalo da zaplivate tim vodama?
Samoupozdanje. Stekla sam samopouzdanje da bih možda mogla to. Pa sam rekla 'hajde da probam'. Samopouzdanje je nešto što je veoma varljiva osobina. Ako ga imate previše onda ste idiot, budala koja ne zna, misli da može sve, a zapravo ne može. Uvek je dobro imati i tu dozu kritičnosti prema sebi, nesigurnosti, sumnje. Žene u većem broju imaju previše straha da li da nešto urade, pogotovo u patrijarhalnim društvima. Vidite muškarce koji se usuđuju da nešto probaju, nešto da urade i da se ne boje toliko neuspeha, koliko žene. Ja sam tek u nekim kasnijim godinama stekla samopouzdanje da kažem: ‘ajde, sad mogla bih da probam iako nisam sigurna da ću uspeti. To mi je bilo zanimljivo.
Je li to bio samo eksperiment ili je režija nešto čime ćete se baviti u budućnosti?
Ne, pripremam drugi film.
Majka Maru?
Neće se tako zvati, ali glavni lik se zove Mara.
Čime se bavi film?
Bavi se jednom majkom, veoma uspešnom ženom, koja je ceo život posvetila svom sinu koji je iznenada umro i ona sada mora sa tim da živi, sa tom tragedijom.
U kojoj ste fazi sad?
U fazi finansiranja filma.
Spomenuli ste da muškarci u patrijarhalnom svetu imaju više samopouzdanja, hrabrosti da urade nešto. A kad jedna žena ima hrabrosti, uspe da napravi nešto, da izgradi, uradi mnogo dobro, kažu "to je uradila muški". Kako na to gledate?
Ja razumem to, kad ćerkama stalno govore 'sine, dođi ovamo'. Mislim da ćerke i žene ne bi trebalo uopšte da se obaziru, to je benigna stvar, da li si ti to uradila muški ili ne... To je samo reč, kojom zapravo hoće nešto da se istakne. I to će se promeniti, to su samo reči. Ljudi koji žele da se izbore za neki svoj prostor, ne treba da se obaziru na te sitne stvari, treba ići dalje, a ne osvrtati se za svakom primedbom i primati to k srcu. Mislim da se žene dosta dobro snalaze u tome. Mislim da su te promene neminovne ne samo kod nas. Mislim da će trebati dosta posla i muškarcima da se prilagode.
Kad postoje tvrda i čvrsta pravila u društvu onda je lakše živeti, jer znate šta morate da uradite da biste zadovoljili neke kriterijume. Kad imate slobodu da radite šta hoćete, onda neki put nije lako, jer preuzimate odgovornost za svoj život. Nekad je bilo ili ćeš da se udaš i da ostaneš matora usedelica, ili još gore – ideš u manastir, kakva škola. Pa je nastala promena. Pa su onda žene bile žigosane zato što ne mogu da imaju decu ili nisu htele. Danas je toga sve manje. Žene mogu to otvoreno da kažu, i muškarac 'mi smo bračni par koji ne želi decu. Ako vi mislite da smo sebični, to je vaše pravo da mislite, ali mi ćemo da živimo svoj život.'
Ja verujem u to da je, ma koliko ta sloboda bila i komplikovana i teška, teže donositi odluke. Jer je, zapravo na kraju, kad svodiš račune, bolje. Ja sam sada, kad svodim račune, veoma zadovoljna svojim životom, uz sve ogrebotine, fleke i rane, prelome, i svašta. Ali baš sam nekako super.
Danas nema privatnosti, nemaju je ni "obični" ljudi, a kamoli javne ličnosti, pogotovo u vreme dominacije društvenih mreža, na kojima ste i Vi aktivni. Postoji li, ipak, neki deo Mirjane Karanović za koji niko ne zna, koji nam niste pokazali?
Kako da ne. Čak i ovi što mislite da izlažu sve, mislim da najviše kriju. Ovo je takvo vreme, takvo istorijsko vreme, i neki put žalim za onim vremenom kada niko nije znao sa kim sam se družila, u koga sam zaljubljena, šta sam radila uveče, preko dana. Ali, s druge strane, ta javnost života je mnoge ljude – koji su se bojali da izađu među ljude, jer su mislili da nisu dovoljno dobri ili lepi, ovakvi, onakvi – ohrabrila, jer su mogli da podele i neka loša iskustva.
Sećam se kad sam bila mlada i desi mi se neka loša stvar ili u vezi sa nekim mojim iskustvom, da me neko povredi, da budem poražena na ličnom ili profesionalnom planu, onda misliš da se to samo tebi dešava, da su svi ostali u redu, a ti si tako, na neki način, kažnjen... Ljudi ćute i ne dele iskustva. Danas su mnogi ljudi mnogo hrabriji da ispričaju šta im se dogodilo. Neki put to ume da bude i previše, ali je dobro da znate da niste usamljeni, sami. Da, kad vas neko maltretira u vašoj kući, to nije vaša sramota, da se to dešava mnogim ljudima, da možete da pronađete saveznike, ohrabrenje, da ne trpite takve stvari. To je samo jedan primer. Postoje mnogi ljudi koji misle da su jako ružni da je bolje da ne izlaze iz kuće, da imaju neki defekt, da su pogrešne osobe, i onda je moguće da vide da postoje i drugi ljudi koji takođe misle da su pogrešni, da su na neki način neprilagođeni ili drugačiji i da onda kažeš 'aha, pa nisam jedini, ili jedina'.
Bez obzira na sve loše stvari koje se dešavaju zbog društvenih mreža, ne postoji ništa što je čovek izmislio a da nema tu tamnu stranu. Ali, ima i svetlu stranu. Možda neko može da kaže da su se ljudi više družili, nisu buljili u telefone, ali se tada mnogo više ćutalo. Mnogo šta je bilo iza zatvorenih vrata i nije bilo priče o tome. Ćuti i snađi se. Zato smo mislili da to ne postoji, da je to tamo negde, na drugoj planeti, drugom kraju sveta. Pošto se o njima ne govori, misliš da ne postoji. Ima tu i dobrih i loših strana. Neki put hoćeš da sakriješ, ali ne možeš, neki put ljudi vole da maštaju, ali šta ćete... to je to dobro i loše...

Nastavak na RTS...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta RTS. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta RTS. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.