Izvor: Blic, 11.Nov.2009, 06:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Minsko polje za slikare i vajare
Oktobarski salon traje do 15. novembra, Jesenji salon samo što je zatvoren, jedan novi salon (Salon lepih umetnosti) upravo je promovisan. Prvi ima temu („Okolnost"), umetničkog direktora, ekipu, organizatora (Kulturni centar Beograd)... i, najvažnije, budžet (namiren od Sekretarijata za kulturu Beograda i delom od Ministarstva za kulturu i medije Srbije). Drugi nema nikakav budžet, selektori su članovi Saveta, nema definisanu temu, ali je ipak jedini likovni salon u prestonici na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kome jednom godišnje više od 5.000 srbijanskih slikara i vajara (članova strukovnih udruženja) ima šansu da pokaže šta radi. Treći je nastao spontano i tek treba da zaživi kao redovna smotra...
Šta bi trebalo promeniti ili poboljšati zarad brojnih članova udruženja koji su svi diplomirani akademski umetnici da bi se definisalo šta salon treba da bude? Da li bi rešenje za funkcionisanje Jesenjeg salona, koji je izveden bez dinara i ove godine zanimljiviji nego lane, bilo da prekopira organizaciju Oktobarskog.
U potrazi za odgovorima „Blic" se obratio slikarki Ljubici Radović, izlagaču na Jesenjem salonu, vajaru Rajku Popivodi, koji ne izlaže ni na jednom salonu. i slikaru Nikoli Žigonu, idejnom tvorcu Salona lepih umetnosti.
- Naravno da ja. koja slikam, čeznem za izložbama slikarstva. Bojim se da se ne izgubi i u nastavi slikarstva podučavanje o slikarskim tehnikama, o optičkim iskustvima velikih slikara. Uzbudljiva je nova tehnologija, ali nas ipak vraća na sliku jer i film i video nameću svoje vreme, a slikom se ide u susret vremenu. Kompjuter nikada neće moći da zameni dobitnu kombinaciju: oko, srce, ruka - kaže Radovićeva, a na pitanje treba li nam masovnost u izlaganju, odgovara:
- Jasno je da država u tranziciji nema interes da podrži masovnost u kulturi, a bez podatka šta radi 3.000 članova ULUS-a, nećemo imati uskoro ni ovo što sada imamo: budžetski podržan i dobro angažovan Oktobarski salon. Takođe je dobar Jesenji salon, ali bez ičega što prati Oktobarski, čak i bez kataloga. Šta znači uopšte nagrada dodeljena izvanrednom skulptoru Đorđiju Crnčeviću, osim slova na papiru.
Rajko Popivoda skreće pažnju da su Jesenji i Oktobarski salon promenili svoja osnovna načela, pa i svrhu.
- Oktobarski salon je bio izložba koja preko konkursa, otvorenog za sve, dolazi do selekcije onog najboljeg kod nas u poslednje dve godine. Jesenji salon je imao svog selektora koji je na osnovu uvida u scenu birao manji broj autora, svakog sa više radova (mini-izložba). Na izložbi se, istina, i dan-danas dodeljuje nagrada koja podrazumeva štampanje monografije laureatu, ali, nažalost, to od samog početka ide veoma teško zbog nedostatka sredstava. Prvi korak ka boljitku mogao bi biti da se Umetnički savet ULUS-a, koji bira selektora, proširi predstavnicima iz institucija kulture (muzeja, univerziteta...) sa relevantnom profesionalnom reputacijom na predlog Ministarstva kulture i Gradskog sekretarijata. Salon lepih umetnosti nisam stigao da vidim jer pripremam svoju izložbu. Mislim da bi Prolećna izložba mogla biti treći salon koji bi predstavio sve umetnike koje je iz raznih razloga stručna javnost zaobišla.
Oktobarski salon svake godine izaziva različita regovanja i drastično suprotstavljena mišljenja za i protiv. Po mišljenju Popivode, zato što ne pokriva celu scenu, mnogi se umetnici osećaju uskraćeno i marginalizovano.
- To što je salon evoluirao u međunarodnu izložbu na kojoj se susreću domaći i strani umetnici smatram prirodnim i uspešnim razvojem ove izložbe, i tu ne bih ništa menjao. Selektor od međunarodnog ugleda, koji prati najaktuelnija kretanja na svetskoj sceni, kroz izbor vrhunskih stranih i domaćih umetnika omogućava nam uvid u domete savremene umetničke prakse, što je veoma važno za dalji razvoj ove sredine i njeno povezivanje sa svetom. Jednom izložbom se ne može pokriti celokupna scena u Srbiji. Zato sve tri manifestacije treba da budu finansirane tako da zadovolje sve izlagačke i produkcione standarde koji se sada mogu prepoznati samo u finansiranju Oktobarskog salona. Nagrade na ovim izložbama i njihova dodela takođe su bitan deo kulturne politike koji otvara perspektive...
Uprkos nemaštini, grupa umetnika oko Galerije „Progres" ad hoc je rešila da napravi iskorak. Promoter Salona lepih umetnosti Nikola Žigon, nezadovoljan koncepcijom postojećih kolektivnih izložbi, još od 1994. na njima ne učestvuje. Jer ne veruje u umetnost koja nije angažovana, smatra da je veoma važno za svakog umetnika da postavlja pitanja i da, pokušavajući da na njih odgovori, ulaže svoju energiju, znanje i emociju. Samo tako delo, po Žigonu, nosi umetnikovu iskrenost. Zato sebe ne vidi kao nekoga ko odgovara na tuđa pitanja i pravi kompromise sa tuđim idejama.
- Najveće dostignuće Salona lepih umetnosti je upravo ta čistota poetika, koja zbog iskrenosti i autentičnosti pruža publici uzbudljiv likovni doživljaj. Ovaj salon će prihvatiti sve umetnike koji stvaraju svoju umetnost ne sa ciljem da se nekome dopadnu ili dodvore, ne sa ciljem da budu atraktivni po svaku cenu, već one koji su posvećeni ideji umetničkog istraživanja. Sa njima će ovaj salon dugo živeti, neće biti pretnja tradicionalnim salonima, već podstrek da budu bolji. Svakako je malo novca u kulturi, pa bi moj predlog bio da sve koji žele da ulože svoja sredstva u umetnost, država oslobodi od poreza - kaže Žigon i sugeriše da Javni servis RTS uvede kulturni dnevnik, barem u oktobru!
Kao benevolentan zaključak mogu da posluže reči Radovićeve: „Sva tri salona su nam neophodna. Napor kulturnih poslenika je vredan hvale. Ponekad se pitam kako u sadašnjim okolnostima uspevaju bilo šta da sprovedu krečući se po minskom polju političkih borbi!"
