Izvor: Glas javnosti, 18.Okt.2008, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milo je svemirski izgubljenik
Posle poslednje zbirke poezije, trećeg izmenjenog i dopunjenog izdanja „Večnog Kosova i Zaiskrenja“ na promociji u prepunoj kući Đure Jakšića protekle nedelje našem istaknutom pesniku Vladanu Rakiću su svečano uručena dva odličja - povelja „Momčilo Nastasijević“ i „Sretenjska povelja“, a na Sajmu knjiga očekuje ga i nagrada Akademije „Ivo Andrić“.
- Bio bih neiskren kada bih rekao da mi nagrade ne prijaju, one obavezju na još veći rad i zalaganje, pa onda >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << i dođu kao neka posledica ozbiljnog rada - kaže Rakić za Glas. A pošto tek nameravam da radim, kako na poeziji, tako i na sebi, mogu da da se nadam i „Rakićevoj“, „Dučićevoj“, „Disovoj“... i mnogim drugim, ako ih bude. Dakle, čeka me tek ozbiljan stvaralački put, svestan sam toga i mislim da sam tek na početku.
Do sada ste objavili 12 naslova, ovo je, sa drugim i trećim izdanjima vaša 16 knjiga. Važite za jednog od najaktivnijih savremenih srpskih pesnika. Kakvi su vam planovi?
- To sam Bog zna. Moje je da čitam, pišem, radim, pa dokle potrajem. A rad mi zapravo pomaže da duže trajem, da se „produžim“, da se što više utisnem u papir i vreme. A ko uđe u taj svet reči, u tajne koje knjiga i poezija sa sobom nosi, ko se interesuje za svojevrsnu krhkost znanja, koje je istovremeno i beskrajno, za filozofiju Hegela, Ničea, Hajdegera, Gadamera... onda se kraj pisanja, stvaranja i večitog učenja ne da sagledati.
KO TIKVE SADI...
- Uvek treba da imamo u vidu da smo jedan narod, ma ko od izroda i od roda srpskog odrođeni tvrdili i ma šta sramno činili. Pa nisu svi ko Milo i nisu svi M. Đukanovići. A đavo će i kod njih doći po svoje. Ko sa đavolom tikve sadi, sopstvenom guzicom će ih brati i platiti - poručuje Rakić.
MIJINA POMOĆ
- Nedavno je gospodin Pavlović obećao da će mi pomoći kod izbora pesama za novu zbirku, što je za mene velika stvar, jer sam, čini mi se nedovoljno strog pri izboru pesama, što će, nadam se, zahvaljujući Miji Pavloviću ubuduće kod mene biti otklonjeno - kaže Rakić.
Poslednjih godina intenzivno se družite sa najvećim živim srpskim pesnikom Miodragom Pavlovićem? Može li se reći da stvarate u neku ruku pod njegovim uticajem?
- Za mene je to velika čast i privilegija, prosto gutam svaku njegovu reč i savet, rekao bih - savet mudroga Mije. Ali, svoj stil sam već prilično izgradio, a prve reči gospodina Pavlovića nakon čitanja mojih „Berlinskih sočenja“ i „Nigdine“ bile su: „Vidi se da imate smisla za poeziju“. To je za mene bilo veliko ohrabrenje i priznanje, ogroman podstrek i obaveza da pišem duže i ozbiljnije. Miodragu Pavloviću (sa velikim respektom, uvažavanjem) posvećujem i pesme, a za štampu je spremna i nova knjiga „Fragmenti vremena“ napisana u ničeovskom i njegoševskom smislu, koju sam posvetio upravo njemu. Isto kao i pesmu „Nirvana se spušta“, za koju sam dobio povelju „Momčilo Nastasijević“ - u konkurenciji 360 pesnika iz zemlje i inostranstva.
Na promociji u kući Đure Jakšića (gde su vašu poeziju, pored vas, govorili i Jelena Žigon i Petar Kralj) rekli ste da, po vama, pesnik, umetnik ne može da prećuti svakodnevicu, stvarnost pa i politička dešavanja. Kako gledate na to da je Crna Gora priznala takozvanu državu Kosovo?
- Kako bih mogao, nego kao svaki Srbin, kao svaki pravdoljubivi rodoljub - ogorčen sam. I to je malo da izrazi svoje osećanje. Po meni, kao što reče i Miloš Crnjanski, pesnik, umetnik, mora uvek da bude sa svojim narodom. A pristalica sam i Sartrovog mišljenja o tzv. angažovanom umetniku. Pa kako onda da ne vidim ili da oćutim stvarnost, život koji pulsira pored nas, pred našim nosom. U slučaju Crne Gore ta stvarnost ne samo da surovo pulsira, već i šiba i zabada se u srce svakog normalnog Srbina. Do bola, do vriska, do krvi. Jasno je da smo mi ipak jedan narod, ista krv, sudbinski povezani i nedeljivi. Ali ono što genetika ne može, što istorija vezuje, drznulo se nekoliko političara tzv. crnogorske političke vrhuške okupljene oko velikog gubitnika i svemirskog izgubljenka Mila Đukanovića, da dele, da sučeljavaju i suprotstavljaju. Samo, mora se biti jasan da sumanuto i sramno priznavanje kvazidržave na srpskoj teritoriji nije učinio crnogorski narod, već nekoliko izroda, koji, nažalost, imaju poluge vlasti u rukama i uživaju podršku nekih zapadnih moćnika. A već u skorijem istorijskom trenutku te sluganske i udvoričke klike neće biti nigde, osim u zatvoru, ako ga, po svemu sudeći, zaslužuju. Ili su ga odavno zaslužili? Ako ima Boga i ako ima pravde.
Ima li pravde?
- Mehanizmi Božjeg poravnanja su neumoljivi, a pravda, makar kada, dostižna. Meni samo nije jasno dokle će Srbi, srpski narod, dozvoljavati da nas braća, koju grlimo, kolju, da nas izdaju i kaljaju, omalovažavaju? Gde je kraj i prag tog srpskog strpljenja? I ne čude me pozivi nekih da se podigne Kineski zid prema Crnoj Gori. Mislim da je ovo daleko najveća i najteža istorijska bruka, koja dolazi iz pravca zemlje Crne Gore. Iz nekadašnje Duklje, prasrpske zemlje, koja je izrodila najveće srpske sinove i junake poput, možda, najvećeg među Srbima - NJegoša, ali i niza drugih, koji u bici kod Mojkovca i u nebrojenim bojevima spasavahu srpstvo i čast srpstva. Ali, došao je i čas velikog istorijskog posrnuća iz pravca junačkog Cetinja i Podgorice, došlo je vreme sumanutih umova, kojih će srpstvo, uskoro, posle kratke vremenske distance da se stidi! To moraju mase u Crnoj Gori da uvide, a vlasti u Beogradu da iznađu meru za primereni odgovor.
