Izvor: Blic, 13.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milica Salaški
Milica Salaški
Galerija DK 'Studentski grad'
Upoznali smo je, prošle godine, kada je na izložbi nagrađenih diplomaca, u Galeriji FLU, učestvovala sa crtežima na kojima je vešto dočarala magiju isto tako veštih ruku domaćice pri radu sa testom i pravljenju rezanaca. Zgodan motiv da se demonstrira crtačko umeće i kontemplira nad ručnim radom. Trenutno izloženi crteži Milice Salaški, dobitnice već tri nagrade, na istoj su trasi beleženja pokreta >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tokom manuelnog rada, u ovom slučaju – veženja, i, u celini, filmovanja, oživljavanja jedne radnje, koja ima svoje trajanje i prostorni opseg. Sadašnje umetničko angažovanje Milice Salaški nije tek lament nad naporima i vrednostima koje danas egzistiraju samo kao egzotični tragovi prošlih vremena i njima svojstvenih zanata, već je poželjna i usputna stanica na ličnom putu ka osvajanju dvodimenzionalne površine i svih mogućnosti koje ona pruža talentu i posvećeniku. Korak napred je već učinjen, a ogleda se u uspešnoj 'grafici' ovih crteža. Kanami Morita
Grafički kolektiv
Već tri godine za redom, mlada japanska umetnica Morita učestvuje na uglednim likovnim kolonijama na ovim prostorima (Višegrad, 2003, Smederevo, 2004, i Sićevo, 2005.). Pozivaju je grafičari i ostale kolege, ona dolazi i stiče svoju publiku u ovom delu sveta, a kako i ne bi, kada je već majstor litografskih rapsodija: 'Kišni dan', 'Snaga vere', 'Preko granice'... Na opšte zadovoljstvo, relacije su uspostavljene i nema granice divljenju pred ovim listovima, izvedenim tako da izgledaju lako, a zapravo se od produkcije sličnih dela razlikuju onim rafinmanom svojstvenim upravo umetnicima i tradiciji Dalekog istoka, iza kojih stoje iskustvo, disciplina, odnegovani osećaj.
Pomirenje
(Franc-Olivije Žizber, Amerikanac, Clio, 2005)
Ovaj roman je ispovest starca uplašenog od smrti. Suočavajući se sa užasnim događajima (seksualnim zlostavljanjem, nasiljem u porodici) koji su ga obeležili (osakatili, unakazili) još u detinjstvu, on se nada da će pričom ublažiti osećanja koja su, zbog zatvorenosti i ćutanja, metastazirala u mržnju prema (nevinom) ocu-dvojniku. Dopuštajući da edipovski antagonizam, pustošeći mu talente, lucidnost, pa i čovečnost, određije karakter i životne ciljeve, junak se naglo osvešćuje tek posle roditeljeve (nepopravljive) smrti. On tada priznaje da je otac bio nesrećnik koji se, opravdan grozomornim ratnim iskustvom, čak i dobro nosio sa 'metafizičkom glavoboljom', 'alergijom na svet' i (amerikanizovanu) budućnost.
Primećujući da su im zajednički životni motivi bili bes (zbog društvene i porodične uloge nevoljne žrtve ili žrtvenog jarca) i stid (zbog, nehotičnog ili samodestruktivnog, nepostupanja po savesti), bludni sin svata da, kao i roditelj, beži od (neprijateljske, agresivne) civilizacije da bi se, poistovećen sa prirodom (i pokojnim ocem), pomirio sa Bogom. Prvi put kritičan prema junacima svog detinjstva (majci-presamićenoj i ne baš čistoj mučenici, bezobzirnom dedi), čije je karaktere sagledao tek po 'završetku priče' (smrti), on na njihovom primeru spoznaje da današnji čovek, oblikovan društvenim poretkom i nošen maticom istorije, ne upravlja svojom sudbinom, a da je umetnost (očevo slikarstvo, bakina muzika, njegova književnost), način komunikacije (oproštaja i pomirenja) sa svetom.
Ovu brutalnu priču, koju autobiografski okvir čini još surovijom, nepotrebno otežava krut i bukvalan prevod idioma koji su, nažalost, česti u pripovedačevom jeziku.
