Izvor: Blic, 02.Maj.2015, 19:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milena Dravić: Ljubav me vodila kroz život
Milena Dravić - ikona jugoslovenskog i srpskog filma. Jedina sa ovih prostora koja ima i nagradu Festivala u Kanu. Uz niz najprestižnijih priznanja ponela je i epitet glumice 20. veka.
Kada se o njoj govori, gotovo uvek se, osim čudesnog talenta i maestralnih uloga ističu i njene lične, ljudske osobine. Dostojanstvena, harizmatična, srdačna, topla... Za početak nametnula se tema “Avala film”.
Vaše viđenje svega što se dešava sa “Avala filmom”? >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
- Ako krenemo od kraja i poštujući elementarnu logiku; čim se toliko krije ko je pravi vlasnik, čim je toliko zamešateljsto, jasno je da je u pitanju nešto, žargonski rečeno - nenormalno. Ili što bi klinci rekli - ludilo.
Nisam pravnik, ali suštinski posmatrano sasvim je izvesno da nije jedino rešenje bilo da sva prava i sva vrednost „Avala filma“, i čitavog tog kompleksa, pripadnu ne znamo kome.
Rediteljka Mila Turajlić je postavila pitanje “Koliko koštaju dva minuta ‘Prekobrojne‘“?
- Gde su prava svih onih ljudi koji su te filmove radili, gde su autorska prava? Je l‘ to ostalo u nekadašnjoj društvenoj svojini, a samo je rezultat našeg rada postao predmet private svojine. Neverovatno. Duško Kovačević je govorio o tome da je Bugarska kada je ušla u EU pitanja autorskih prava rešila tako što je nekadašnju državnu svojinu, kada je o filmu reč, vratila autorima. Filmsko bogatstvo Avala filma je nemerljivo u regionu. trebala da učini nešto poput Bugarske.
Partizanski film danas iznova beleži gledanost i popularnost, a on je prisutan i u vašem opusu?
- Bili su to veliki, naporni projekti, gde si po godinu dana bio van kuće, radilo se u teškim uslovima. Ustajalo se u tri, četiri ujutro i odlazilo na set. Prelaziš ledenu Jablanicu, Trebišnicu..., pa te ponese voda...Kada smo radili “Bitku na Neretvi” Veljka Bulajića, bila je toliko hladno da ti se ukoči lice, inje uhvati po obrvama...Ali se radilo svom snagom! Danas to deluje neverovatno. Bili su to, kažem, ozbiljno rađeni filmovi koji su u svojoj osnovi, između ostalog, kad isključimo ideologiju, imali borbu dobra i zla. Možda otuda interesovanje za njih i danas.
Vašu karijeru snažno su obeležili i filmovi epohe crnog talasa. Da se ponovo pozovemo na Munitića, koji je zapisao da ste bili ne samo glavna glumica i zvezda nego i “nezamenljiv zaštitni znak čitavog tog bogatog, višeslojnog i zdravo individualizovanog talasa”.
- Crni talas, koji je ušao u sve relevantne svetske antologije, bio je avangarda i kada govorimo o filmovima i kada je reč o onima koji su ih stvarali. Mogao bi da se posmatra i kao najangažovaniji „odgovor“ na tadašnje društvo, na socijalni ambijent. Recimo, dok smo sa Makavejevim radili “WR – Misterije organizma”, naravno nismo bili svesni da će biti antologijski. Niko iz ekipe, rekla bih, nije u procesu rada do kraja sagledao ni umetnički domet ni snagu kritičke konotacije. Odmah po završetku montiranja film je doživeo komplikacije i ubrzo je zabranjen. Kod nas je više od dve decenije bio, kako se to kaže, u bunkeru, a u svetu je imao izuzetan prijem. Vidite, među ključnim osobenostima tog filma je implikacija diktature.
Ranko Munitić je za vašu ulogu Vere u “Sutjesci” napisao i da je “ekranski dragulj”...
- Lik doktorke Vere, koji sam igrala u “Sutjesci” je autentičan, nastao je po uzoru na suprugu Vladimira Dedijera, istaknutog učesnika NOB-a, akademika, istoričara. Iskreno, iznenadilo me je njegovo pismo u kojem mi je zahvalio na tome kako sam je odigrala, komplimentirao. Scena sa Batom Živojinović je bila kultna i in spirisala je kompozitoru Mikisa Teodorakisa da napiše muziku za ceo film.
O vama se govori da ste glumica veka, živa legenda...
- Sebe ne doživljavam na taj način i uverena sam da to može biti opasno. Ako čoveka ponese divljenje drugih rizikuje da ne vidi svoje greške što mu lako može doći glave, i njemu i onima koji su mu se divili. Prema sebi treba biti kritičan. Nikada se nisam uznosila, ni danas.
Šta vas je vodilo kroz život?
- Posvećenost prema poslu, prema svemu što radim, ljubav prema ljudima, radost u takozvanim malim stvarima. I učenje. Učim i danas. Ovaj posao ne prestaje da se uči. S tim što sada, vidim, odnos prema poslu biva sve površniji, retko kome je stalo i do smisla i do kvaliteta.
Da pomenemo neku ulogu?
- Pomenimo ovu koju sam pre neko veče igrala na sceni Beogradskog dramskog, u predstavi “Harold i Mod”. Ovacije su bile. U svakom izvođenju dolazi do izražaja koliko je lekovita. Jer, Mod nosi ljubav, ljubav kao način mišljenja, kao pogled na svet. A pogledajte oko sebe. Ljudi su pristali da žive, da zapravo kopne, u vremenu u kome gube sebe, u kome se potiskuje čak i sećanje na poverenje, nežnost, mudrost, empatiju... najlepše i najvažnije ljudske osobine.
