Izvor: Blic, 24.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milan iz Smedereva
Milan iz Smedereva
Upoznao sam ga kao strasnog pozorišnog gledaoca u nekom od pozorišta gde sam mogao da mu omogućim da besplatno gleda predstave. Ako je iko to zaslužio, onda je to Milan Vukosavljević, koga više nema ni na predstavama ni u životu. Otišao je, a da to niko od nas nije znao, kao što niko nije znao gde stanuje, gde i šta jede, s kim se druži.
Samo smo znali da obožava i poznaje pozorište. A ja sam znao i da je jedan od najboljih čitača svetske >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << klasike. Tri puta je pročitao celokupna dela Viljama Šekspira, a ja nisam pročitao njegova tri-četiri komada nijednom. Čitao je Danteovu 'Božanstvenu' u originalu i poredio ga sa svim postojećim prevodima iz moje biblioteke. Njemu sam pozajmljivao knjige jer je bio jedan od retkih Srba koji je imao tu bizarnu osobinu da vraća pozajmljene knjige. A i onu koju bi od skromnih prihoda kupio, kad bi je pročitao, poklanjao bi drugom.
Preporučio sam ga upravi Teatra na Terazijama za bibliotekara i arhivara njihove prošlosti. I primili su ga, a on je opravdao poverenje. Od veterana Teatra uspeo je da dobije mnoge dragocene fotografije i programe i njihovo poštovanje. Zavolela ga je i administracija pozorišta. Osetili su plemenitu dušu i čoveka vrednih ruku. Nije se nikom umiljavao. A onako tamna lica i namršten, nekom je sigurno izgledao odbojan. A kad je poslednjih dana života negde nestao, javljali su mi se iz računovodstva Teatra na Terazijama gospođe i, sa suzom u glasu, raspitivali se da li nešto znam o njemu.
Saznali smo šta mu se dogodilo tek kad je pre dve nedelje već bio sahranjen u porodičnoj grobnici u Smederevu. Nije poslušao lekare da se dobro oporavi od bolesne slezine, pošao ka svom Teatru na Terazijama da radi, ali se negde u centru srušio i umro. Najbliži rođaci, oni u četvrtom kolenu, jedva su ga našli njegove posmrtne ostatke u jednoj od beogradskih bolnica.
Za sobom je ostavio lepo sređenu biblioteku i arhivu Teatra na Terazijama. To mu je bio jedini testament jer u životu ništa drugo nije imao.
Organizovana pljačka
Nažalost, mi smo već uveliko utrenirani da mislimo asocijativno i da, u skladu sa tom logikom, u najdirektniju, nespornu i gotovo prirodnu vezu dovodimo kategorije politike i lopovluka. Dizanje glasa javnosti povodom bezočnosti sa kojom su poslanici u godini krize sebi izglasali plate i šest puta veće od profesora u srednjim školama, iako se čulo, očito da nikoga nije preterano ustreslo. Štaviše cela ta ujdurma, iz današnje perspektive najnovije kriminalne afere koja potresa skupštinu, deluje kao običan nestašluk.
Gotovo da nema medija koji nisu na neki od načina prokomentarisali neviđenu otimačinu skupštinskog budžeta, iz kojeg su kao u vicu poslanici zahvatali koliko su mogli i hteli. Iako su se mnogi od prozvanih pozivali na birokratska akta koja regulišu primanja, dnevnice i putne troškove, ne bi me čudilo da je u njihov povlašćen status uračunat i bonus za ljubavnice, račune za lečenje kućnih ljubimaca ili nešto treće.
Sistem koji omogućava takvo 'drpanje', ako ne samo zbog nepriličnih uredbi ono zbog činjenice da te troškove niko ne kontroliše, zapravo na naše oči učestvuje u svojevrsnoj 'organizovanoj pljački'. A upravo u toj činjenici leži sva beda naše (nakaradno shvaćene) politike, koja bez ustezanja promoviše ideju da što je državno, to je ničije, odnosno svačije! Blagonaklonost skupštinskih organa sa kojom su poslanici nesmetano vršljali u svome grabežu, najverovatnije u onim brojnim danima kada nisu bili prisutni, ostavljajući skupštinske klupe da zvrje prazne, nastavila bi se do daljeg da vest nije nekako procurila u javnost. A to je, priznaćete, tužna činjenica.
Kao što je tužno da nadležni organi još ne reaguju. Jer tamo gde bez ustezanja jedan od prozvanih poslanika za argument sopstvene odbrane uzima univerzalnu pljačku koja po njegovim rečima prati proces privatizacije, nema ni trunke demokratije, kao ni trunke odgovornosti.
