Izvor: B92, 02.Mar.2017, 17:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milan Vlajčić: "Ko proda dušu, povratka mu nema"
"Postoji jedno zlatno pravilo koje je toliko jednostavno da ga tek povremeno glasno izgovorim, a naučio sam ga od mudrih ljudi: „ne možeš da pišeš sve što misliš, ali moraš da pišeš ono što misliš“. Dakle, ako neko hoće da te gurne u novinarsku, moralnu ili privatnu kloaku, ćuti i izmakni se. Ja sam imao takvih trenutaka i godina", kaže Milan Vlajčić, novinar, esejista, književni i filmski kritičar.
Piše: Dijana Ivanov Kadić
Izvor: novaekonomija.rs
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
U nedavno objavljenoj knjizi “Potemkinovi potomci” komentarišete kulturnu, socijalnu i medijsku scenu u Srbiji, ali i u svetu. Knjiga je nastavak dnevničkih zapisa “Pogledi iz ogledala”. Stavili ste se u ulogu posmatrača. Šta ste videli?
Reč je o maloj optičko-metafizičkoj igri. Mi se svi gledamo u ogledalu i često se ne mirimo s onim što u njemu vidimo. Moje najnovije četiri knjige su eseji i kratka razmišljanja o kulturi. Međutim, kad se kod nas govori o kulturi, onda je gotovo nemoguće zaobići takozvanu dnevnu, to jest „visoku politiku“. Nažalost, već pedeset godina, a toliko sam u kulturnom novinarstvu, kultura je neprekidno pod paskom političara, zato je bilo gotovo nemoguće da se na nju ozbiljno ne odraze i sva višedecenijska ekonomska i društvena urušavanja. U razvijenom svetu o kulturi i prosveti brine država, vodeći promišljenu politiku. Ovde je sve gola improvizacija. Do pre dvadeset godina nisam znao koliki je budžet za kulturu zemlje u kojoj sam živeo, o kojoj sam razmišljao i čiju kulturu promišljam sve vreme. Kad sam doznao koliko se novca izdvaja, ja sam se zapanjio. Očigledno je da naši političari ne razmišljaju o kulturi, jer su oni nekulturan svet.
U knjizi dajete dijagnozu stanja u društvu. Koja su vas pitanja i nedoumice najviše mučili?
Prvo ću vam dati malu dijagnozu sebe. Školovao sam se da budem književni kritičar, profesor, filmski kritičar. Kao novinar sam radio više žanrova. To je bilo vreme pravog novinarstva, ne kao sada. Danas uđu klinci u redakciju, sednu za kompjuter, nađu „Njujork tajms“, nekako prevedu tekst i napišu „Bijonse dobila Gremi“. Istu vest prenesu sve redakcije.
Ja sam ušao u profesiju kad je bila čast biti novinar. Novinarstvo je sada na vrlo niskoj ceni. Možda sam mogao da budem obrazovaniji, pismeniji i hrabriji, ali ono od čega nikada nisam odustajao je da govorim sa ogromnim oduševljenjem o stvarima koje su vrh kulture. Bez oduševljenja za vrhunske vrednosti nema određivanja visokih standarda u procenjivanju kulture.
Koja su vas pitanja i nedoumice mučili dok ste se trudili da date dijagnozu?
Postoji jedno zlatno pravilo koje je toliko jednostavno da ga tek povremeno glasno izgovorim, a naučio sam ga od mudrih ljudi - „ne možeš da pišeš sve što misliš, ali moraš da pišeš ono što misliš“. Dakle, ako neko hoće da te gurne u novinarsku, moralnu ili privatnu kloaku, ćuti i izmakni se. Ja sam imao takvih trenutaka i godina. Devedesetih sam se zatekao u listu „Politika“ koji se rušio iznutra. Tadašnja uređivačka garnitura u znaku Slobodana Miloševića me je tri puta izbacivala na ulicu, na „prinudni odmor“. Da me nisu vratili u profesiju na način koji je meni odgovarao, radio bih nešto drugo. Što rekla jedna moja profesorka istorije „bio bih cvećarka na Kalenićevoj pijaci“. Nisam se uvek mnogo proslavio, ali sam gledao da se ne oblatim. To je najvažnije u novinarstvu. Oni koji prodaju dušu, njima povratka nema. Doduše, kažu ljudi koji se u to razumeju da ima povratka i iz prostitucije, jer prostitucija nije bolest, već zanat kao i svaki drugi.
Stvari nam se ponavljaju. I vi pišete o ličnom utisku s kojim bi se, verujem, mnogi složili, da živimo u Danu mrmota. Vrtimo se ukrug i kad je reč o medijima. Zbog čega?
Između ostalog zbog povodljivosti uređivačkih ekipa koje, da bi sačuvale sebe, žrtvuju profesiju i svoje novine. Ja dnevno kupujem deset listova.
Ne čitate internet izdanja? Da li je to novinarska solidarnost?
Ne. Kupujem novine jer veliki broj tekstova ne ulazi u takozvano digitalno izdanje, što mnogi ljudi ne znaju. Navikao sam i na hartiju, a neke članke čuvam u svojoj arhivi. Imam dvadeset fascikli, a jednu sam naslovio „stupidarijum“. To je enciklopedija gluposti i sad je već prepuna. Staro je pravilo da morate imati dokumentaciju da biste povremeno ljude podsetili na gluposti koje su izgovarali. Mnogi su skloni da brzo zaboravljaju. Nečitanje i brz zaborav su isto.
Kad smo kod „stupidarijuma“, da li bi pod njega podveli i brisanje granica između novinarstva i onoga što se naziva PR-om?
Dotakli ste jednu od ključnih tema naše katastrofalne kulturne i obrazovne situacije. Nedavno sam pisao komentar o tome. Mi imamo desetak privatnih fakulteta, akademija i visokih škola novinarstva, gde se zapravo ne uči novinarstvo. To su škole za nove tehnologije, medije i kulturu 21. veka u kojima su novinarstvo i PR stavljeni u istu kategoriju. U njima se za velike pare školuje mlad svet. Mislim da vlasnici i predavači veruju da njihovi studenti verovatno neće uspeti da nađu posao u novinarstvu koje loše stoji, a pravdaju se da je potreba za PR-om sve veća i veća.
Mi živimo u svetu gde su virtuelna stvarnost i marketing vrlo važni, po principu „može da bude, ali ne mora da znači“. Mislim da su to sve teorije za veliku decu, neću reći za zamlaćivanje. Znate, nije sve u percepciji, nešto je i u supstanci. Došli smo dotle da iz tih visokih škola izlaze stotine mladih ljudi koji smatraju da je isto biti PR i novinar i da to nema nikakvu moralnu supstancu. Izvinite, novinarstvo je poštovanje činjenica. Setite se Gutenberga ili Semjuela Džonsona, enciklopediste iz XVII veka koji je imao svoj list „Lutalica“. On je prvi tvrdio da je poluistina opasnija od laži.
U jednoj od svojih jedanaest knjiga sam napisao da u političkom marketingu, po čuvenom receptu dr Gebelsa, nije najbolje odmah izmisliti laž, jer se to brzo otkrije. Nego, pomešaš 90 odsto nevažnih činjenica sa 10 odsto one laži koju hoćeš da prodaš.
Ne sme se zaboraviti ni udar siromaštva. Najčešće kad neko ima porodicu i nema hleba da jede, on veže konja gde mu aga kaže. Novinari su uglavnom poniženi malim platama, nesigurnim ugovorima.
Može li stomak koji krči da bude dovoljno opravdanje? Podsetiću vas na početak razgovora i priču o tome da biste radije prodavali cveće. Neke profesije ne mogu da trpe snishodljivost i strah. Zna se šta je pravosuđe, zdravstvo, novinarstvo...
Ne mogu to da tražim od drugih. Ne pravdam moralni kolaps, ali kad se jedna zajednica dovede ispod određenog praga siromaštva, teško je od nje očekivati standarde moralnosti. Mi smo u toj zoni. Bila su uvek teška vremena, ali nikad nije bilo teže nego sada. Desetine kolega iz velikih redakcija odlaze na ulicu.
Za mene je pravo ponižavanje ovo što se dešava sa nagradnom igrom i skupljanjem fiskalnih računa. Ja ih u prodavnici ne uzimam. Kad to primete, ljudi me zamole da njima dam. Strašno je kad kroz takve stvari lomiš kičmu narodu.
Ko su ovde Potemkinovi potomci?
Ja sam legendu o Potemkinu iskoristio u jednom velikom eseju, ali sam se dva-tri puta pišući raznim povodima, vraćao na priču o njemu. Tek kad je knjiga izašla shvatio sam da sam se malo ogrešio o velikog kneza, savetnika ruske carice Katarine, koji je situaciju u tadašnjoj Rusiji hteo da prikaže mnogo boljom od realne. Zato je sagradio lepa sela od drveta i izveo narod da veselo maše vladarki i njenim zvanicama sa Zapada. Dakle, njegova intervencija u marketingu gotovo da je bila plemenita.
Za razliku od ovih naših, on nije držao novinare na uzdi i nije rušio Savamalu. Današnji proizvođači vhunskih lagarija sipaju laži ne trepnuvši.
Verovatno smo svi mi pomalo Potemkinovi potomci, neko manje, neko više. Ja sebe uhvatim, kad razgovaram o našoj kulturi sa kolegama iz inostranstva, da se trudim da sliku ulepšam. Sramota me je da vide koliko smo propali.
Decenijama pravite listu značajnih filmskih promašaja. Kada biste sastavljali listu naših društvenih promašaja, šta bi se našlo u vrhu.
Počeću od slučaja Savamala koji se desio pred našim očima, a mi skoro godinu dana ne znamo ko je rušio objekte. U političkoj vizuri, od likova mi je najspektakularniji Aleksandar Vulin. Da nije čovek sa velikim ovlašćenjima, izazivao bi veliki smeh kod mene, kao Baster Kiton. Verujem da mnogi pamte 1997. godinu kad je Milošević priznao da je izgubio izbore, Vulin je tada polivao ljude vodom na minus 10 stepeni. Kad su mu to rekli, on je pitao da li su možda želeli da greje vodu! Konkurencija na ovoj vašoj listi je ogromna i stvarno ne znam sa kog kraja da krenem i gde ćemo završiti.
Jedno veliko Potemkinovo selo je i Sajam knjiga koji je nekada bio časna kulturna institucija. On je postao poprište velikih političkih manipulacija. Uvodne govore drže ljudi koji govore somnabulne stvari. Ove godine važni izdavači nisu mogli da zakupe prostor jer je bio skup.
Kao kritičar, koliko se plašite da ne napravite veliku grešku ili date poverenje nekome ko ga nije zaslužio?
Svako poverenje važi za taj trenutak. Ljudi se razvedu i onda sretneš prijateljicu koja je dvadeset godina živela sa nekim, ali je jednog trenutka puklo, i ona kaže: kako sam mogla živeti sa tom budalom. Ja kažem: ne, vas dvoje ste bili fantastični, nešto se dogodilo među vama. Niste budale. To važi i za prijateljstva, pa i za ocenjivanje stanja u kulturi. Na primer, Frensis Ford Kopola koji je napravio „Kuma jedan“, „Kuma dva“, „Apokalipsu danas“ i još nekoliko između njih, već godinama nije uradio film koji je primećen i koji je na tom nivou. Nažalost, kod nas neko ko dobije veliku međunarodnu nagradu očekuje da sva njegova sledeća dela budu propraćena istim salvama aplauza kao njegov prethodni film. To ne biva. U maloj sredini poput naše, ljudi misle da mogu da manipulišu javnošću i kritičarima.
Da li zato sa vama ne razgovara pola Beograda?
Neki su mi čak pretili batinama. Mnogi su ljuti jer sam pisao kritiku koja je bila ispod njihovih očekivanja. Ono što pišem je uvek u okviru mojih kritičkih standarda. Nikada nisam uništavao nečiji rad.
Među ljudima o kojima pišete su i vaši prijatelji.
Ja sam do dana današnjeg veliki kućni prijatelj sa Dušanom Makavejevom. Svojevremeno sam napisao vrlo hladnu, gotovo ledenu kritiku njegovog filma Manifesto. To je komedija koja nikog nije zasmejala. Pola godine nakon toga smo se sreli i sve je bilo u redu. Uostalom, ja možda i nisam bio u pravu. Kad se takve stvari dogode poželim da sam pogrešio, jer uvek navijam za film.
Onaj ko u kritičarskom poslu na osnovu pisanja pokušava da proširi krug prijatelja, taj je izdao profesiju. To je jedno od zlatnih pravila.
Dali ste dijagnozu, čime da se lečimo?
Ima mnogo takozvanih školovanih budala u ovom gradu koji ti nagrizaju mozak jer i oni traže svoje žrtve. Njih treba izbegavati. Ono što je najvažnije jeste imati svoju biblioteku i svojih deset knjiga. Ja imam spisak knjiga kojima se uvek vraćam iako im znam svaki red. To su moje knjige za pusto ostrvo. Svako od nas treba da ima jedno svoje ćoše, lampu sa abažurom, knjigu i ćebe ako ne greju dobro u stanu.
