Izvor: Blic, 13.Avg.2011, 03:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mijačeva ispovest
Dejan Mijač je posle svoje nedavne režije „Višnjika“ na Svetom Stefanu u koprodukciji Grada teatra Budva i JDP u jednom od intervjua izjavio da je „za Čehova gluma više od ispovesti“ i da je „od njega postalo definitivno jasno da gluma ne pripada izvođačkoj umetnosti, nego da je to autentični ljudski iskaz“.
Jasno da se, po njegovom mišljenju, to isto odnosi i na režiju. I zato je isti intervju iskoristio da izjavi da sa ovom predstavom Čehova prestaje da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se bavi režijom. Anton Pavlovič mu je, reče, pomogao da se ispovedi i donese životnu odluku.
Sve što vidi kao autentični put u tumačenju Čehova, Mijač je pokazao u ovom svom iznenadnom činu - odsustvo patetike i čehovski prezir prema banalnosti.
Ali je najznačajnije da je Mijač ovim gestom pokazao da je u umetnosti najvažnije da postoji znak jednakosti između umetničkog i životnog čina. Umetnost koju neko stvara kao puki zanat, a živi i misli neki drugačiji život, čisti je ćorsokak.
Pratio sam reditelja i čoveka Mijača godinama. Budući na čelu JDP, imao sam priliku da mu prihvatam ili predlažem dramska dela kojima će posvetiti jedan deo svog života, nekoliko nedelja ili meseci. Uvek je to bio misaoni i emotivni čin, a s tim činom sve što je radio sa glumcima i ostalim stvaraocima bio je spoj emotivnosti i misaonosti, gest iskustva, ali i potraga za smislom ljudskog čina i angažmana u umetnosti.
Nije slučajno da je Mijač, pored jedva još dva naša reditelja, uspeo što drugima nije, da otkrije enigmu Čehovljeve složene jednostavnosti. Posrećilo mu se, pre svega, u saradnji s takvom volšebnicom pozorišnih složenosti kao što je Jasna Đuričić u ulozi amblematične Ranjevske, tragične heroine građanskih trivijalnosti prošlog a, bogami, i ovog veka. One su tragične, a pomalo i tragikomične, jer ne mogu da prevaziđu granice svog filistarskog porekla uprkos nekim višim i složenijim težnjama, a pre svega bolno neostvarivu strast za slobodom.
Mislim da, na našu radost, Mijač može da poželi da ipak još nešto izrežira. Bez ikakvog cinizma prihvatićemo tu srećnu odluku, jer ćemo znati da je i ona duboko promišljena.
