Izvor: Politika, 07.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mi smo nacija koja brzo misli
Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), građevinski inženjer, profesor dr Nikola Hajdin (84) član je još dve međunarodne i dve nacionalne akademije, a to je svetski zanimljiva činjenica.
U međunarodnoj organizaciji to su Evropska akademija nauka, umetnosti i književnosti u Parizu (Francuska) i Evropska akademija nauka i umetnosti u Salcburgu (Austrija).
A u nacionalnom smislu to su Slovenačka akademija nauka i umetnosti u Ljubljani i Grčka akademija nauka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Atini.
Ovoga puta prof. dr Nikola Hajdin je najmanje pričao o svom radu, a više o svom životu: školovanju u osam gradova, bežanju iz Hrvatske, odlasku u rat, vaspitanju koje je dobio od oca, majčinim strahovima ...
Odakle ste krenuli u život?
Rođen sam u selu Hajdine, u Gorskom Kotaru, između mesta Vrbovskog i Srpske Moravice, najzapadnijim srpskim naseljima. Ali, nisam tu dugo živeo. Moj otac Manojlo je bio privatnik, trgovao je drvetom, vodio je parnu strugaru u Novom Vinodolu. U tom mestu sam pošao u prvi razred osnovne škole.
Kako Vam je prošlo školsko doba?
Promenio sam tri osnovne škole i pet gimnazija zbog selidbe roditelja i rata. U Beograd sam, iz Hrvatske, prebegao sa ocem, odmah posle osnivanja Nezavisne države Hrvatske 10. aprila 1941. Imao sam tada 18 godina. Malo kasnije pridružili su nam se majka Božica i brat Georgije, dve godine mlađi od mene. Za vreme rata sam u Drugoj muškoj završio poslednji razred gimnazije. U Hrvatsku se više nismo vraćali.
Šta ste radili za vreme rata?
U početku sam išao u školu, a 1944. sam mobilisan. Okupili su nas na Pravnom fakultetu, poslali vozom do Banje Koviljače, a odatle pešice do Tuzle. Ova moja borba u ratu trajala je nešto više od godinu dana. U oktobru 1945. nas nekoliko je dobilo pravo da skinemo uniformu i da nastavimo školovanje... Upisao sam građevinu. Učinio je to i moj brat. Obojica smo posle školovanja bili profesori na fakultetu...
Da li ste tada imali problema?
Jesmo. Otac je u Hrvatskoj sve izgubio. A rat i novi režim su učinili svoje. Od relativno bogate porodice mi smo, posle rata, bili veoma siromašni. Otac više nije mogao da se bavi starim poslom, bio je vrlo deprimiran. Umro je, mislim, i od tuge, 1967. Majka je bila domaćica. Uvek je, kako samo majka ume, brinula o svima nama. I po dolasku u Beograd neprestano je strepela zbog mene, brata i oca. Prvo se plašila rata, pa Informbiroa, a potom i svih drugih događaja... Umrla je četiri godine posle oca.
Koje lepe uspomene nosite iz detinjstva?
Često se sećam onog doba koje je otac posvetio meni i bratu... S nama je provodio dane i dane. "Vodio" nas je kroz sva svoja iskustva pričama, a bio je vrlo rečit. Zahvaljujući ocu brat i ja smo, po mentalnoj snazi, postali stariji od vršnjaka. Razvio je u nama radne navike, snagu i volju za učenjem.
Da li ste se u vreme školovanja bavili sportom?
Igrao sam fudbal kao sva deca, a intenzivno sam se bavio skijanjem. U taj sport ušao sam još pre polaska u školu. Bio sam čak i smučarski instruktor. Na Kopaoniku sam provodio mesece. A kad sam počeo da radim pravio sam projekte smučarskih skakaonica. Moj prvi projekat bila je nova smučarska skakaonica u Beogradu, u Košutnjaku. Posle toga sam radio onu malu skakaonicu na Kopaoniku...
Šta generalno mislite o sportu?
Sport je sigurno jedan značajan srpski brend, naša marka, naš znak za prepoznavanje u celom svetu. Uvek smo imali sposobnosti za ekipne sportove, za igre loptom, a sad pokazujemo da imamo veliki talenat i za tenis. To znači da smo nacija koja ima dobre reflekse i koja brzo misli.
Da li ste imali smisla za ljubav?
Pa ne baš. Ova oblast više odgovara onima koji imaju sve preduslove za to, pa i genetsku nadarenost. Uverio sam se, naravno, da bez ljubavi nema pravog života. Moja žena Milena je etnolog, mlađa je od mene desetak godina. Mnogo mi je pomogla u bavljenju naukom. To je mukotrpan posao za onoga ko se naukom bavi, a još je teži za onoga ko tog naučnika prati. Biti žena naučnika nije veliko veselje. Ipak, i naš sin Rade (46) je, gledajući mene, počeo da se bavi naukom. I on je inženjer građevine, doktor je nauka, bio je profesor u Americi, a sad živi u Švajcarskoj, ima sinove Nikolu (8) i Luku (5).
Koji Vaš most posebno volite?
Bavio sam se naukom kao teoretičar. A pošto je moja naučna oblast bila mehanika građevinskih konstrukcija ja sam se, sticajem prilika, bavio i projektima u kojima su mostovi imali najznačajniju ulogu. Bio sam konstruktor nekoliko mostova poznatih i priznatih u svetu. To su: železnički most s kablovima preko Save u Beogradu, most "Sloboda" preko Dunava u Novom Sadu, pa most preko Visle u Plocku, u Poljskoj, najduži u Evropi po rasponu (375 metara)... Ali, ako bi trebalo da se opredelim – most "Sloboda" je, apsolutno, izvan konkurencije...
Kako doživljavate Beograd?
Kao lep, veliki grad, na dve značajne reke, sa malo mostova. Sad pripremamo gradnju mosta preko Ade Ciganlije, ali on će biti gotov tek za tri-četiri godine. Na proleće počinje raskopavanje... Sledeći most će biti za metro, uz sadašnji "Brankov" most, a zatim će se graditi tri mosta preko Dunava...
Koji su naučnici ponos Srbije?
To su, do večnosti, Nikola Tesla, Mihajlo Pupin i manje poznati Milutin Milanković, čija se otkrića, za razliku od prethodne dvojice, ne vide na prvi pogled. Ali, on je naučnik koji se može meriti s Njutnom, Faradejem... Duboko je prodro u sudbinu naše planete i u njenu budućnost koju je proučio... Srbija i sad ima mnogo mladih naučnika iz egzaktnih nauka, fizike, hemije...
Da li je moguća podela Akademije po smerovima?
Apsolutno ne, jer se prirodne i društvene nauke, pa i umetnost vrlo često prožimaju i spajaju. Svako ko prati društvene nauke mora da ima podlogu i iz egzaktnih nauka i obrnuto. Neke akademije u svetu odvajaju samo umetnost, ali to su samo neke, većina akademija su jedinstvene.
Zašto se Akademija ne bavi problemima naroda?
Bavi se, ali ne tekućim problemima. Akademija je naučna ustanova. O Kosovu je, na primer, Akademija pripremila ogromnu građu i tu može da pruži vrlo veliku uslugu onima koji deluju politički.
Šta očekujete od vođa Srbije?
Optimista sam. Tu će biti raznih skretanja, ali naša budućnost je Evropa. Mi smo geografski u Evropi i saki drugačiji izbor je nerealan. Svi oko nas idu u tom smeru, ne možemo ni mi izvan toga.
Da li će Srbija biti kraljevina?
Sve je moguće. Taj izbor zavisi od raspoloženja naroda, ali i od volje političkih partija, kojima, imam utisak, ne odgovara da neko u državi bude iznad njih ili njima uz rame, kao što je to slučaj u Španiji, Holandiji, Danskoj, Švedskoj, Velikoj Britaniji, Belgiji...
S kim se družite?
Starih prijatelja je malo ostalo, pa se, sticajem okolnosti, družim s mnogo mlađim, s kojima sarađujem i profesionalno. Stalno smo zajedno, tako da ja i ne znam probleme starih ljudi, a to su mrzovolja, bolest... U društvu sam ljudi koji još mogu da pojedu i popiju...
Gde se najbolje odmarate?
Imam kuću uz more, u Njivicama, pored Herceg-Novog. Tamo uživam u julu i avgustu. Sad za sve te kuće, posebno one koje imaju izlaz na more, Rusi nude velike pare, ali ja i ne pomišljam na prodaju. Tu mi dolazi sin, snaja, unuci... To naše uživanje nema cenu.
Da li se nečega plašite?
Trebalo bi da se plašim. U godinama sam kad bi svaki dan moglo nešto da mi se desi... Ali, toliko sam u poslu da nemam vremena za razmišljanje o strahu. Moji planovi se prepliću. Ne pravim velike pauze u radu. Odmaram se u hodu. I ovaj razgovor me opušta...
Šta još želite da uradite?
Mislim da živimo u zabludi. Svi mislimo da još mnogo toga možemo da učinimo, a mogućnosti su nam, u svim situacijama, mnogo manje od želja. Naravno, nikad ne smemo da se predamo...
Kako doživljavate moć?
Trudim se, pre svega, da ne budem medijska ličnost. Eto, Vi me čekate četiri meseca. Želim da živim kao običan čovek. Izbegavam svaku vrstu pokazivanja snage i moći koju mi nudi položaj predsednika Akademije.
Koliku važnost dajete novcu?
Najviše cenim svoje vreme, a njega, način mog života, rada i uživanja ne bih žrtvovao ni za kakav novac, jer novac je samo nužno zlo o kome ne želim ni da pričam.
Da li ste Vi srećan čovek?
Postoje, po mom mišljenju, dve vrste sreće: jedna se doživljava eksplozivno, bučno, na primer u sportu i sličnim životnim okolnostima. Druga vrsta sreće je ona koja dolazi iz naučnog rada. Niska je po intenzitetu, ali neprekidno traje. Po toj definiciji ja sam veoma srećan čovek.
[objavljeno: ]
