Izvor: Blic, 15.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mi i oni
Mi i oni
Postoje dve Srbije. Nepomirljive.
Jedna je pristojna, druga je nepristojna. U jednoj počinje Bitef ili je završeno Evropsko prvenstvo u vaterpolu, u drugoj traje neprestani festival prostakluka i neukusa.
'Neukus je uvod u zločin', kaže pisac 'Crvenog i crnog'. U jednoj Srbiji, možda virtuelnoj, ali postojećoj, ministri ne psuju medije, nisu bahati, osioni i primitivni. U toj Srbiji, a ja takvu poznajem, ljudi misle da su, kako bi rekao Hajne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u 'Pesmi kantinjerke', vera i nacija su odela, a ne čovekova suština. U toj i takvoj Srbiji ljudi mogu spokojno spavati, pa taman im roditelji bili ustaše, četnici ili, sakloni-Bože!, to nam je najgore, partizani.
Dve su Srbije nepomirljive, osim kad dođu na kiosk, pa kupe iste novine. Oni prvi da uživaju u brlogu kojeg su i sami deo, oni drugi da se, tobož nadmoćno i sa visine, iščuđavaju. Oni prvi me ne zanimaju. Ovim drugima se, pak, ne može objasniti da svakih pogrešno investiranih dvadeset dinara ojačava onu prvu Srbiju.
U pristojnoj Srbiji se govor mržnje ne naziva klevetom. U nepristojnoj Srbiji, kukavičkoj i jajarskoj, pripadnici ekstremnih organizacija odriču se svoje ideologije, javno, isto onako kako su je ispovedali, onda kad zapreti robija. Jer, robija nije prijatna stvar, kao što znaju robijaši. U zatvorima Srbije ne živi se pristojno.
Kakva je, dakle, veza između dečka sa nadimkom Firer, koji priznaje grehove, ali ne priznaje motive, prostaka na ministarskoj poziciji, kompromisne vlasti i prljave štampe? Direktna.
Pre izvesnog vremena, SMS poruka je glasila – 'svi smo Ivana'. E, pa, više nismo. Ja nisam. Tamo gde je sedi Ivana, tamo je temelj prostakluka, primitivizma, neukusa.
To su oni.
A mi smo mi, ma koliko nas malo bilo. prostran, bar jedan upadljiv kontra-signal biće pušten u svet.
Novobeogradski Dekameron
'Sedam i po' reditelja i pisca scenarija Miroslava Momčilovića
U ovoj dolini suza, u kojoj se na sve strane raspetljavaju priče o velikim ratnim i mirnodopskim zverstvima, svetskim zaverama i apokaliptičnim predskazanjima, pisac scenarija za danas već kultni film 'Kad porastem biću kengur', Miroslav Miomčilović se oštroumno prisetio da postoje mali smrtni gresi, koji će u ovom pikantnom okruženju delovati razgaljujuće. 'Sedam i po' (god.proizvodnje 2006. trajanje: l08 min.), debitantski rediteljski rad Momčilovićev po sopstvenom scenariju, satkan je od zgoda marginalnih i anonimnih junaka iz novobeogradske faune, koje u svakom deliću ovog filma prepoznajemo kao deo naše svakodnevice, u kojoj ni mi pojedinačno ne delujemo baš kao anđeli. Tu je ležala klopka da se Momčilović posveti opštim sociološkim mestima i fimskim stereotipima, ali se on pokazao kao filmski zabavljač oštre percepcije. Sedam priča o sedam grehova razlikuju se po tonalitetu i brzini razotkrivanja životnih lukavstava, ali deluju kao celina i nepretenciozan barometar potonuća i opšte depresije koji se vide iz aviona.
Urađen u gerilskim, sirotinjskim uslovima, film je od ove nevolje načinio vrlinu. Od uvodne scene pisanja pisma Maradoni do učiteljice (izvrsna i potresna Mira Stupica) koja će dvojicu provalnika staviti na tvrdu đačku klupu, ova crna komedija nas vodi od jednog grotesknog prizora do sledećeg. Priča o snagatoru kojem je 'ponestalo bensedina i zbog toga je mnogo ljut' (upečatljivi Miloš Timotijević) jedan je od vrhova malog humorističkog traktata o gresima i vrlinama. Nisu sve 'kockice' podjednako ubedljive, nekako je najtanja storija o tv-kvizu, iz jednostavnog razloga što je teško parodirati nešto što je već po sebi u zoni gluposti i besmisla. Ovde su kestenje iz vatre vadili vrlo dobri glumci Gordan Kičić i Ljubinka Klarić. Velika zabava i pravi kultni film. Ne zbiva se to svakog dana.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
