Izvor: Blic, 30.Mar.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Metafore kao fore
Metafore kao fore U Beogradskom dramskom pozorištu je prošlog četvrtka gostovalo Narodno pozorište 'Joakim Vujić' sa predstavom Šekspirove tragedije 'Romeo i Julija', u režiji nemačkog reditelja Pjera Valtera Polica. O ovoj kragujevačkoj predstavi se čulo dosta lepih reči tokom prošle sezone.
Kad sam sa nešto zakašnjena stigao na predstavu jedva sam našao mesto. Gledalište je bilo puno mladog sveta, uglavnom tinejdžera. Ono malo redovnih posetilaca svih pozorišnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << predstava gotovo se izgubilo u masi mladog sveta.
Čuli su oni za svoje legendarne vršnjake iz doba renesanse, ali teško da su znali ijedan stih. Međutim, tokom predstave oni su ovu stihovnu ljubavnu priču i jufuističke barokne metafore doživljavali kao dobre fore. I ceo tok predstave propratili su burnim reakcijama kakve se retko čuju u našem pozorištu.
Navijali su za njihovu zabranjivanu ljubav, kao za svoju, kikotali se na smele erotske aluzije i dodire kao da je reč o njihovoj neskrivenoj žudnju ili već dobro poznatoj praksi.
I tako ova predstava, za pedante sa dosta mana, dokazala je pred mladima svoju veliku vrlinu – izuzetnu životnost i komunikativnost. Ništa mladima nije smetala veoma butaforična scenografija, zarozani kostimi, po koji nevični mladi glumac, pored nekoliko veoma sposobnih glumaca starije generacije.
Rediteljski 'truvaj' nemačkog gosta u finalu komada je jedan od najboljih koje sam ikada u ovoj tragediji video. To je trenutak kad je Romeo ispio otrov, a Julija se budi. Romeo, prigrliviši čvrsto 'mrtvo' telo svoje dragane, sa njim pleše. Ona se budi. Srećna je što je u njegovom zagrljaju posle lažnog otrova, misleći da je to hapiend njihove ljubavi, kad njega tog trenutka stiže dejstvo pravog otrova i on umire. Sad je on mrtav u njenom zagrljaju. Mladi nisu držali ruke u džepovima, već su frenetično aplaudirali predstavi koja ne znam koliko im se dopala, ali ih se ticala.
Kratko
Viljem Šekspir 'Hamlet', režija Tomi JaneŽič, produkcija Atelje 212, Beograd
U središtu interpretacije slovenačkog reditelja Tomija Janežiča ove Šekpsirove tragedije, nije scena u kolibi kada poludeli Lir, zajedno sa svojom Ludom, i poludelim Edgarom, sudi svojim ćerkama. Ova kako je zovu savremeni teoretičari beketovska slika, inače centralno mesto tragedije, rešena je u skladu sa opštim stavom da se radnja ne dešava u vremenu i da je prostor neka vrsta citata scene na otvorenom. Suđenje se, kao i sve drugo, odvija na zemljanom podu, koji vremenom zbog stalne kiše prerasta u kaljugu, sugerišući da odgovor na drugo važno pitanje - ko je preuzeo vlast posle Lira - glasi niko. U mraku u kome se nižu smrti, to više nije ni važno.
Šekspir je strast slikao jasnim ali širokim potezom i jarkim bojama. Kada se međutim, ineterpretira kao što je ovde bio slučaj, uz obilje detalja, diskretnim senkama i tamnim tonovima, onda je rezultat paradoksalan već na nivou (subjektivnog) protoka vremena. Ova predstava od puna četiri sata, bila je naime prekratka za realizaciju svega onoga što je trebalo da unutra stane.
Drugo, od učesnika često isticani proces rada na ovoj predstavi, primakao je rešenju staru dilemu. Posle četiri meseca rada u predstavu je 'uskočio' Sregej Tifunović, u ulozi Edmunda, velikog manipulatora činjenicama, ženama i istinom. Za nepunu sedmicu proba, ovaj glumac je postigao ravnopravnost u izrazu i osenčio svojom velikom izražajnošću junaka koga igra, i tako doveo u pitanje teoriju. Odnosno podvukao da je metod imao dejstvo tamo gde je bilo prostora (talenta). Što znači, publika je uživala u divnoj igri Ljube Tadića i Đuze Stojiljkovića - Lira i njegove Lude kao dve strane istog lica; uživala je u igri Nenada Ćirića, Grofa od Kenta, apsolutnog gopodara intrige, u igri Tihomira Stanića kao Grofa od Glostera i Anite Mančić kao strasne Gonerile, Radmile Tomović, hladne Regane, u igri Nenada Jezdića, Jelene Đokić kao Kordelije, kao i u igri ostalih.
Samo da je sve bilo ubedjivije povezano.
