Izvor: Politika, 22.Nov.2012, 13:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mesečari na izletu u snove
Oduvek sam smatrao da su ljudi sa urednim detinjstvima, besprekornim biografijama, savršenim karijerama, bez bračnih i porodičnih lomova – uglavnom dosadni
Posle više od sedam poetskih zbirki i romana „Više od nule”, „Četiri zida i grad” i „Tri slike pobede” Zvonko Karanović novom knjigom „Mesečari na izletu” (LOM) vraća se poeziji, i to pesmama u prozi koje sadrže kratkotrajne i zaokružene događaje, situacije na granici sna i jave. Karanović kaže >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da teži da zadrži i opiše pojedine emocije i stanja, da ne opisuje spoljašnju lepotu sveta, već njegovu unutrašnju tamu, tako i ove pesme u prozi dočaravaju „gustinu asocijacija, aktuelnih mitova i simbola”.
Kada se za jednu knjigu kaže da pripada žanru pesama u prozi tačno se zna na šta se misli, ali to ne govori puno. Međutim, kada bismo za vašu novu knjigu pesama kazali da vrvi od subverzivnosti u odnosu na stvarnost, da donosi novi pesnički jezik i slike, da li je to nešto preciznije?
Svakom istinskom pesniku je razlog za pisanje pesama potraga za novim slikama i jezikom, pronalaženje adekvatne forme kroz koju će najpreciznije izraziti svoje ideje, a ne puko recikliranje tradicije, baškarenje na već davno osvojenoj teritoriji. Čemu pisanje ako to nije avantura, pokušaj da se ode dalje u novo, nepoznato područje? Forma je u novoj zbirci presudna. Po završetku pisanja trilogije romana „Dnevnik dezertera” vratio sam se poeziji, ali nisam nalazio odgovarajuću formu koja bi mi omogućila i autopoetičko preispitivanje, i intertekstualnu igru, i kritički govor o svetu, i još mnogo toga šta sam želeo da izrazim. Iako mi je odgovor sve vreme bio pred očima, tek posle dve godine sam shvatio da to mogu da uradim jedino kroz pesme u prozi čija mi je forma i inače veoma bliska. U skoro svakoj svojoj zbirci pesama imao sam poneku takvu pesmu.
Kao i u vašim ranijim knjigama poezije, i u ovoj knjizi vaš junak je „na putu”, neprilagođeni autsajder, tip koji nikada ne izgovara opšta mesta, onaj koji je suviše realan da bi verovao u priče o herojstvu i žrtvovanju, on je mesečar, pa još i na izletu?
„Mesečar” je metafora za neprobuđenog čoveka, za onog koji fizičke funkcije obavlja nesvesno. U „Mesečarima na izletu” ne postoji samo jedan lirski subjekt, već njih 45, koliko i ima pesama u knjizi – svaki od „mesečara” dobio je svoju egzistencijalnu situaciju. Knjigu sam koncipirao tako da pesme mogu da se čitaju i kao priče, ili pak da se percipiraju kao niz kratkih filmova, psihopoetičkih spotova, a koji poređani na određeni način – poslednja pesma nadovezuje se na prvu, zatvarajući krug – otvaraju prostor za još jedno, šire čitanje. Naravno, naslov je oksimoron, ali to je posveta nadrealizmu čijim sam se iskustvima i metodama dosta služio pišući ovu knjigu.
„Razmišljao je o čileanskom pesniku koji je bio opčinjen književnošću i nasiljem” (Bolanjo). Kako objašnjavate te veze, tu privlačnost zločinaca, ludih slikara, ukletih pesnika, o kojima i vi pišete?
Oduvek sam smatrao da su ljudi sa urednim detinjstvima, besprekornim biografijama, savršenim karijerama, oni koji su izbegli sve zamke odrastanja, donosili samo dobre i pametne odluke, prošli bez bračnih i porodičnih lomova – uglavnom dosadni. Beskrajno bliski su mi oni drugi – marginalci, neprilagođeni vremenu i društvu, oni koji imaju neku strast, neki san koji žele da ostvare, a da on nije novac ili moć. Njihove sudbine su interesantnije, njihov nemir, zablude, promašaji, pa i opsednutost nasiljem – dramatičniji. Još ako su to umetnici, doživljaj postaje dvostruko jači. Pa ko ima bolje biografije od Vijona, Markiza de Sada ili Van Goga?
Ali, vaš junak i nije neki tipični izdanak našeg tla, on je pre čovek „izvana”. Da li i sebe, na neki način, smatrate piscem koji je nekako „izvan”?
Nikada u literarnom svetu nisam bio neko „izvan”, možda pre neko ko je unutra, ali se drži „po strani”. Ja sam srpski pisac jer pišem na srpskom jeziku, i sve ostalo je manje važno. Ne moramo svi na sceni da ličimo jedni na druge, da imamo iste poetike ili književni ukus, da smo potekli iz istog korena. Različitost obogaćuje. Prisutan sam na književnoj sceni od kraja osamdesetih, dakle, skoro četvrt veka. Ispratio sam mnogo toga, samo što nisam pristalica strategije „biti prisutan u medijima po svaku cenu” – koju nam vreme nameće. Bolje se osećam na margini, mada je i tu velika gužva.
Jedna pesma iz „Mesečara” vrvi od značenja, uticaja, slika snova o Kafki koji glumi sebe u Linčovom filmu. Možda je pitanje stereotipno, ali i druge pesme govore o izgubljenom identitetu. Tako moderan i svevremeni problem?
Svakog od 45 lirskih subjekata iz „Mesečara na izletu” pokušao sam da dovedem u granično područje, na mesto nekakve spoznaje koja će mu promeniti život. Granične situacije učvršćuju moralna i etička načela, odatle se stvari jasnije vide. U prostoru između sna i jave – gde su smeštene mnoge pesme – egzistira čitav jedan svet čudnih, uvrnutih sudbina. U knjizi sam se dotakao mnogih tema, od priča o izgubljenom identitetu, prekasnoj spoznaji o promašenom životu, slomu ideala, neprovetrenosti domaće književne scene duhom vremena do autopoetičkih preispitivanja i omaža nekim kulturnim ikonama 20. veka. Ipak, iznad svih tih tema postoji jedan širi okvir, a to je priča o neprilagođenom pojedincu u savremenom svetu koji se ubrzano menja.
Ravnodušnost je veliki problem našeg sveta, koji ističete. Ali, vi još tragate za uzbuđenjima u muzici, filmu, puno čitate?
Apsurdno i cinično vreme u kojem živimo daje preobilje materijala za pisanje, ali sve manje za istinsku radost. Zato u delima starih, ali i novih književnih klasika pronalazim ogromno zadovoljstvo kao čitalac, a podstrek i izazov kao pisac. Pisanje se najbolje uči čitanjem. Granice našeg jezika su granice našeg sveta, samo ponekad je dobro pogledati i preko ograde. Danas se u svetu dešavaju strašno zanimljive i inspirativne stvari i u poeziji i u prozi.
Marina Vulićević
objavljeno: 22.11.2012.
