Izvor: Blic, 04.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mekdonalds i umetnost
Mekdonalds i umetnost
Amerikanci iz projekta 'Krtikal art ensembl', koji se protive 'biopolitici', nude hemijsku minilaboratoriju za analizu genetski izmenjenih organizama u namirnicama. Norvežanin Sven Pahlson izaziva mučninu zatvarajući gledaoca u nekakvu virtuelnu spravu izvedenu kompjuterski. Švajcarac Kristof Buhel sadistički posetioca uvlači u postkatastrofički scenario bara posle pank žurke, sa prljavim čašama, prepunim pepeljarama... i sve to zamrznuto na 25 stepeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ispod nule, izlažući ga da zaradi upalu pluća. Jedan drugi umetnik, Henrik Plenge Jakobson, postavlja lutke napunjene gasom na krov automobila pružajući onome ko se usudi da uđe u kola mogućnost da doživi kratku kontrolisanu euforiju. Ovo su samo neki eksponati na izložbi u Frankfurtu, otvorenoj u 'Širn kunstahali', čiji je sponzor 'Simens art program'. Izložba je nazvana 'Na sopstveni rizik', a reč je zapravo o filozofskoj koncepciji, možda čak sociološkoj, budući da je inspirisana snažnom nemačkom i britanskom sociološkom strujom čiji je lider Ulrih Bek sa svojim teorijama o društvu rizika, a sledbenici Niklas Luhman (preminuo 1998), Entoni Gidens i Skot Leh. Inicijativa za ovu izložbu potiče od Markusa Henzelmana i Martine Vejnhart koji predočavaju metaforu umetnosti na maksimalno aktuelnu temu: dekadencija savremenog društva na nivo društva opasnosti, a reč je o promeni našeg ponašanja u ponašanje sa niskim rizikom tj. kontrolisanim rizikom, uvodeći i nove termine kao što su 'risk analysis', 'risk menagement', 'risk controlling'... Rečima Lahmana (u čiju čast su promovisane i studije o riziku na Univerzitetu Leče u Italiji): 'Kada je nezgoda uzrokovana našom odlukom, govorimo o riziku; kada je uzrokovana okolinom, govorimo o opasnosti.'
Ulrih Bek piše u eseju 'Svet rizika': 'Jedanaesti septembar je ubrzao ono što nam je sledilo, od Černobilja do berzanskih kriza, od genetske manipulacije do Al Kaide.'
U društvu rizika Bek razlikuje tri tipa opasnosti: ekološku krizu, svetsku finansijsku krizu, terorističke mreže. Ove pretnje nadovezuju se na ekstremni individualizam i zapadnjačku potrošnju, na 'evropski monopol nad modernošću koja je definitivno otišla u paramparčad', na 'mekdonaldizaciju sveta'. Bek dalje govori da 'više nema poverenja-sigurnosti, već je u toku destrukcija-užas'. Opasnost od ludih krava drugi je tip virtuelne stvarnosti. Ali, medijsko širenje opasnosti koje podiže nivo naše informisanosti primorava nas na odgovorne akcije, kao što je odluka jesti ili ne jesti govedinu. 'Pretvarajući opasnost u rizik', zaključuje Bek, 'mi smo ti koji treba da donesu odluku u ime nas, naših dragih i možda ostatka sveta.' Tako naš život u stalnoj neizvesnosti postaje 'nesvesna lutrija sa nesrećom'. Ali Bek nije pesimista. I u tome se razlikuje od Mišela Fukoa i Frankfurtske škole. Bek uočava pozitivnu alternativu: 'U vreme u kome vera u Boga, u klasnu pripadnost, u naciju ili vladu - jenjava, globalna dimenzija opasnosti, jednom prepoznata, postaje stumulans za stvaranje veza koje otvaraju nove mogućnosti na planu svetske politike.' To bi bio novi aspekt globalizacije: 'zajednička sudbina pred destruktivnim akcijama'. U domenu umetnosti ovo podseća na frankfurtsku instalaciju Veronike Jansen: prostor zaodenut gustim oblacima, podeljen je velikim staklom; gledalac zna da staklo postoji, a ne zna gde ono počinje; hoće da dohvati oblake, da vidi šta je iza stakla, ali u opasnosti je da se povredi. Mora da odluči... M. M.
