Izvor: B92, 21.Sep.2015, 22:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mehta i ja " Dnevnik jednog filharmoničara #5
Aleksandar Latković je vođa grupe violončela u Beogradskoj filharmoniji. Na jučerašnjem Gala koncertu kojim je dirigovao čuveni maestro, Latkovo mesto je bilo tačno ispred Mehte. Ovacije koje su izazvali slavni dirigent i Filharmoničari, kao da još uvek traju!
Sedeo sam licem u lice sa maestrom Mehtom tokom sinoćnjeg koncerta i shvatio nešto o čemu nisam razmišljao ranije - koliko je publika uskraćena što ne vidi sve nijanse maestrovog raspoloženja! Jer Mehta spada >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u retke ljude čija se muzikalnost snažno ocrtava na njegovom licu i izbija iz svake žilice njegovog bića. Čak ni najbolji televizijski prenos ili DVD snimak, ne može da uhvati tu salvu raspoloženja, jer su kamere više fokusirane na muzičare nego na lice dirigenta.
Dok mi koji sedimo odmah ispred maestra, u svakom trenutku kad podignemo pogled dobijamo ne samo sve potrebne smernice, već i karakter i ritam, perfektan balans orkestra koji je Mehta u stanju da složi pokretom jedne obrve! To nam daje jedan potpuno novi uvid i doživljaj na koji način maestro Mehta tumači, odnosno prevodi partituru u muziku. On partituru oživljava i publika to čuje, iako vidi samo njegovo telo i ruke.
Osećam se privilegovano, ne samo što sam sedeo u sredini i što sam bio na izvoru muzičkih informacija i raspoloženja koje dobijamo od Mehte, već i što sam imao priliku da se osetim kao vozač Formule 1 u čijem su retrovizoru bili svi muzičari.
Uobičajeno je da sekcija violončela bude pozicionirana sa desne strane dirigenta, ali Mehta je posegao za drugačijim rasporedom i stavio violončela u sredinu. Kao taj vozač Formule, u trenucima najveće akcije i ulaženja u najopsanije krivine, imao sam, kao na dlanu, sve ostale izvođače, prvog violistu, vođu drugih violina, i naravno – koncertmajstora! Kao što kažu Crnogorci – imao sam separe centralni!
Ekipa koju je Mehta predvodio sinoć ista je ona koja je svirala Malerovu Treću simfoniju pre tačno deset godina, ali sada je mnogo iskusnija. Svi smo se potrudili da pokažemo i dokažemo našu zrelost, a publika je to prepoznala i nagradila!
I zagrmeo je aplauz nakon Malerove Prve... kažu da je trajao punih pet minuta. Ali ja sam tad već prestao da računam vreme. To je bio trenutak kada publika pozdravlja legendarnog dirigenta i nas zajedno na sceni. Tu vreme više ne postoji, to je trenutak koji traje večno!
