Izvor: Večernje novosti, 12.Avg.2014, 15:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Matijević: Naše vreme crnog humora

PRIČE koje govore o današnjem vremenu u Srbiji i o običnom čoveku, često sa margine, koji se bori za opstanak, predstavio je Vladan Matijević u knjizi „Pristaništa“, koju je nedavno objavila „Agora“. Pisao ih je, kako kaže za „Novosti“, poslednjih desetak godina, nastajale su u pauzama između dva romana. Zbirku otvaraju četiri kratke poetske priče pod zajedničkim naslovom „Grad“. - U njima se govori o tome kako u našem vremenu sve postaje malo: ljudski životi, sudbine >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << i ljubavi, samo raste grad - kaže Matijević. * Kažete tu da „grad čine pijani pesnici za kafanskim stolom“? - Grad ne čine zidovi nego ljudi. Mislio sam na umetnike, filozofe, one koji sede i ćaskaju o nečemu za ostali narod nevažnom, i o važnosti takve diskusije i takvih mesta. * Ali sve je manje kafana? - Danas se ni u ustanovama kulture ne ćaska o kulturi i umetnosti, nego o nekim stvarima o kojima se priča i u frizerskom salonu. Nema nikakve razlike. A bez razmene reči i iskustava nema napretka u umetnosti i kulturi. U čitavoj Srbiji kafane su pretvorene u banke, kladionice, parfimerije... Ljudima se uskraćuju prava da sede u kafani i ćaskaju o pesmama Branka Miljkovića.DUH PROVINCIJE ČOVEK koji stvara van Beograda inferioran je iz mnogo razloga. Da bi stvarao mora da sreće ljude s kojima može da razgovara o tom svom stvaralaštvu, da gleda pozorišne predstave, sluša koncerte, ide u biblioteke. Umetniku nije dovoljno samo slobodno vreme za stvaranje, potrebna su različita iskustva. Van Beograda i možda Novog Sada svi gradovi su u velikoj krizi, nema više ozbiljnih debata, ustanova, sve je dosta loše. Čovek koji živi u provinciji ako hoće da bude u toku, primoran je da neprekidno putuje u Beograd. * Nije sve tako crno samo kod nas? - Takav je trend i u svetu. Čitao sam esej Čarlsa Simića u kome priča o tome kako je nekad u Njujorku, na svakom koraku bio bircuz gde crnac svira odličan džez za klavirom, a sad su i tamo butici luksuzne odeće. * O čemu govore ove kratke priče, ko su njihovi junaci? - Jedna profesorka srpskog iz Krnjače, bivši fudbaler nekog seoskog tima, slikarka koja je šezdesetih, sedamdesetih bila popularna a sada slika za svoju dušu, švercerka farmerki iz Novog Pazara, zatim žena koja se razvela i razmišlja o bivšem mužu koji je otišao u Kanadu i mašta o tome da li je trebalo da ga zadrži, uči engleski da bi se u snovima dobro snašla kad stigne tamo... Neki ljudi sa običnim problemima, koji pokušavaju da reše obične stvari koje nije lako rešiti u današnje vreme i u današnjoj državi. * Šta im je zajedničko? - To što glavni junak nešto traži. On je Odisej koji luta i pokušava nešto da nađe, do nečega da stigne, da se seti nekog imena, reši problem, nađe mesto. Zbog toga mi se i nametnuo naslov „Pristaništa“ i vrlo sam ga lako izabrao. Postoje knjige kod kojih sam se baš mučio sa naslovom. Za „Vrlo malo svetlosti“, na primer, napisao sam bezbroj naslova, a izdavač je čekao petnaestak dana da se odlučim za pravi. * Priče su pune crnog humora. Koliko je on potreban u prikazivanju naše stvarnosti? - Meni je neophodan. Od prvih knjiga se nametnula ta vrsta humora. Čini mi se da je u Srbiji crni humor dosta prisutan u umetničkim delima, ali to nije slučajno. Ljudi su prinuđeni da ga razvijaju. * Šta to govori o našem mentalitetu? - Vidi se u priči o Oliveri Jeremić, švercerki farmerki, koja putuje u autobusu zajedno sa ženom koja radi u biblioteci. Švercerka zaradi za jednu turu mnogo više nego što bibliotekarka zaradi za mesec dana, i pritom kaže da joj ne bi ni toliko dala, i ne može da se načudi da postoji neko ko čita i pozajmljuje knjige. * Posebno je duhovita ona o fudbalu? - To je „Dan kada sam okačio kopačke o klin“, o jednoj seoskoj utakmici. Gledali smo svetsko prvenstvo i vrhunski fudbal. U ovoj priči se vidi razlika između vrhunskog fudbala i našeg poimanja sporta, našeg mentaliteta i korupcije koja je u sve grane upetljana. I kad je sve namešteno i svi su potplaćeni, opisano je kako može da krene po zlu. Tu je slučaj komedijant. * Na šta mislite kada kažete u jednoj priči da „u Srbiji od pamtiveka traje jedno opšte svevreme“? - O srpskom svevremenu malo se dotakao i u knjizi „Memoari, amnezije“, gde sam govorio o književnosti i o knjizi „Seobe“ Miloša Crnjanskog, o tome kako su neke stvari kod nas večne, non-stop se događaju i ništa se ne završava. Dok u drugim mestima Zemljine kugle vreme protiče, nešto se završava, pa drugo počinje, kod nas sve počinje i sve traje... * Ne tiče se to samo književnosti? - Možemo pričati i o ekonomiji, politici, bilo čemu. Vetar donese neku reč, da li sa istoka: kolektivizacija ili podruštvljavanje privatne imovine, ili sa zapada: privatizacija ili tranzicija, i onda to počinje kod nas. U drugim zemljama se završi za pet ili sedam godina, čak i u onim koje nisu ništa ekonomski ili kulturno razvijenije od nas. Kod nas to traje dvadeset, trideset godina, dok se ta reč ne zaboravi, a onda odjednom počne iz početka. Svi procesi traju uvek, naše društvo je dosta usporeno, kod nas vlada neko svevreme u svim oblicima života. SVE JE PRIČA U SVETU se gleda samo profit i tiraž. Kao i kod nas, čitaju se samo romani, priče ne interesuju nikoga. Ali tako se ne može gledati. Sve je priča. Kao i pesma, priča je osnov, i mora opstati. Njeno je svako vreme. Bez nje nema ni dramskog teksta, nema ni romana. Roman je u stvari jedna duga priča ili više priča koje se vode paralelno ili jedna za drugom. U ovoj knjizi pričanje priča je u prvom planu.* Zato smo postali „slabih živaca“? - Ako se čoveku stalno čini da će rešiti neke probleme i da će staviti tačku na nešto, a onda se to izmakne za pet ili deset godina, pa kreće iz početka, naravno da to utiče na živce. * Kako se kultura nosi sa ovim vremenom? - Ona je odraz vremena. Ako je u nekom društvu sve loše i sve ide nizbrdo, ne može kultura opstajati na visokom nivou. Zavisi samo šta je žilavije u kulturi, šta manje zavisi od društva. Film će za tri godine osetiti posledice a književnost za deset godina. Ako smo zatvoreno društvo i nema protoka informacija, ako najbolje knjige ne prevode najbolji prevodioci, ne rade najbolji lektori, ako se najbolji strani pisci ne prevode kod nas, ako nemate klimu da se čitaju najbolji pisci nego nešto sasvim drugo, normalno je da će to ostaviti posledice. Ako društvo ne ulaže u kulturu i umetnost, ako ustanove kulture zapošljavaju ljude koji nemaju mnogo veze sa kulturom, i ako kulturu vode ljudi koje kultura ne interesuje, a oni koji stvaraju prepušteni su samima sebi, onda to mora da se oseti. Ne znam čemu se nada društvo ako samo slavi umetnike od pre sto, dvesta godina. Šta će slaviti za sto godina? Kultura mora da bude živa i mora da se ulaže u ljude koji sada nešto stvaraju. To naša država ne radi već 25 godina. * Čitamo da „današnja deca ništa ne znaju, a opet sva izuzetno dobro govore engleski“? - Činjenica je da današnji mladi ljudi neke stvari koje mi znamo apsolutno ne poznaju, ali je činjenica i da nešto što mi ne znamo i ne možemo da se uklopimo, oni vrlo dobro znaju. Njihovo obrazovanje i interesovanja su sasvim drugačiji. To su različita znanja i verovatno za te mlađe generacije mi ne znamo ništa. Drugačije se danas i novine čitaju. Dok mi čitamo štampane, mladi čitaju na internetu. U 21. veku se uče neke druge stvari. Za jedno društvo bilo bi odlično kada bi došlo do mešanja između generacija, kada bismo imali firme, fabrike i ustanove gde ima i mladih i starih koji dopunjuju znanja, koji dolaze iz različitih mesta i kultura. Izmešanost kultura, pola i godišta uvek donosi nešto dobro.

Nastavak na Večernje novosti...