Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 03.Feb.2020, 15:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Matematika na 88 dirki

Tužni jubileji mrve našu dušu. Krajem januara obeležavamo godinu dana od kako nas je, iznenada, napustila Olga Hadžić, heroina Novog Sada, svestrana naučnica, akademkinja, rektorka, doktorka matematike i menadžmenta u turizmu, zaljubljenica u klavirske dirke i rodni Novi Sad, grad u kom se posle decenija bavljenja matematikom upustila u izučavanje sasvim nove oblasti - doktorirala menadžment u turizmu i svoj grad na poseban način vezala za naučnu javnost sveta. Uvažavana od intelektualne >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << elite i sugrađana Olga Hadžić je mnoge zadužila, a nikom nije ostala dužna.

Olga Hadžić

Eh, da nije prerano otišla, da je i danas sa nama silno bi se obradovala vesti da je njen Novi Sad, glavni grad Vojvodine, omladinska prestonica Evrope za 2019. godinu i evropska prestonica kulture 2021, upisan među Ginisovce. To neobično priznanje doneli su učenici i profesori Muzičke škole "Isidor Bajić“ u kojoj je Olga  zavolela klavir i do kraja života klaviru ostala privržena. U akciji “Uklaviri se” dvadeset troje mladih pijanista istovremeno je na jednom klaviru odsviralo petominutnu kompoziciju „Zora" studenta akademije umetnosti, Ivana Markovića, bivšeg učenika škole  i tako „nadsviralo” holandski rekord. Podvig  novosadskih pijanista ući će u čuvenu knjigu rekorda za 2019. godinu. Štampaće se širom sveta, u Americi, Japanu, Australiji, Kini, Italiji, Rumuniji, Mađarskoj i još stotinak zemalja u kojima su objavljivani  i naučni radovi Olge Hadžić, koja je autor je i koautor, 20 knjiga,  među kojima je i  „Fixed point theory in probabilistic metric spaces“ (koautor Endre Pap, izdavač Kluwer, 2001. godine  zahvaljujući  kojoj je u svetskoj naučnoj javnosti Olga Hadžić poznata kao tvorac „Teorije nepokretne tačke“. Posebni važni operatori iz takozvane klase trougaonih normi, nazvane su po Olgi Hadžić, trougaone norme H-tipa. Olga je iznedrila oko 200 naučnih radova, objavljivanih u domaćim i inostranim naučnim časopisima. Prema podacima Google Scholar-a njeni radovi citirani su više od 2500 puta, što je za matematiku impresivno često.

Olga je bila najmlađi akademik i najmlađi doktor nauka u SFRJ, mentor za šest doktorskih  radova. Doktorirala je dva puta iz dve različite naučne oblasti. Poslednje godine života bavila se analizom ljudske duše i napisala knjigu iz organizacione psihologije. Celog života volela je i svirala  klavir. Lane, nažalost prvi put nije prisustvovala Evropskom Festivalu Piano city Novi Sad, manifestaciji koja je za samo šest godina okupila više stotina svetskih i naših pijanista, studenata, učenika muzičkih škola, entuzijasta za koje je muziciranje hobi, stvarali su grad po meri klavira. Svirali su na ulicama grada, kojima je Olga decenijama šetala, muzicirali na Trgu slobode, u Dunavskom parku, Zmaj Jovinom, Stražilovskom i drugim sokacima od kojih je neki ZASLUŽIO NJENO IME. U svečanom holu Rektorata Novosadskog univerziteta sviralo se na dva Olgina klavira. „Yamaha“ je nabavljena pred kraj prošlog veka, uz pomoć profesora Nenada Ostojića, tadašnjeg dekana Akademije umetnosti, u vreme kad je Olga Hadžić bila rektorka Novosadskog univerziteta. - Kolege su me nagovarale da kupimo kompjutere, a ja sam znala da će oni ubrzo kao zastareli biti odbačeni, a da će klavir „živeti” i posle mene, za buduće generacije, bila je odlučna i u ovoj svojoj ideji. Rektorat Novosadskog univerziteta prvi je i jedini u Jugoslaviji imao klavir. Drugi klavir Olga dobila od roditelja kada je upisala muzičku školu. Prošle godine  postavljen je u hol Rektorata. Svirala je na njemu svakodnevno šest decenija, često i nekoliko sati, sve do 23. januara 2019. godine kad je muzika utihnula, a njeno srce prestalo da kuca. Poštujući Olginu želju njena sestra od tetke, Biljana Guslov, klavir je predala rektoru Dejanu Jakšiću.

Koncert u Rektoratu 2019.  (foto: Milan Milojić)

Kad je 1998. godine Olga nabavila klavir za Rektorat, Anton Eberst, klarinetista, urednik u Radio Novom Sadu inicirao je i sa Nadom Savković, novinarkom „Dnevnika” organizovao nesvakidašnji koncert. Sem rektorke Hadžić svirali su pedagozi Univerziteta, muzički entuzijasti, koji nisu živeli od muzike već sa njom. - Bio je to događaj za pamćenje, veoma posećen, više puta je repriziran na Televiziji Vojvodine. Tada sam se opet „zapalila“za muziku. U čovekovu dušu ne prodire ništa tako duboko i trajno kao muzika - govorila je.

Sledeće godine, za vreme bombardovanja Novog Sada, sa  komšijom  violončelistom Tiborom Hartigom, Olga je predano vežbala. Održali su sedam zajedničkih koncerata. Svirali su u SANU, na Kolarčevom narodnom univerzitetu i po gradovima  Vojvodine. Kad bi Rektorat posetila neka strana delegacija, matematičarka svetskog renomea Olga bi ih pozivala da vide klavir, pa na iznenađenje i oduševljenje prisutnih odsvirala neki Šopenov preludijum. Klavirski štimung” u novom prostoru vratio je sećanja na detinjstvo, u vreme kada su se muzika i Olga zavoleli.

- Mama Radmila, zvali su je Lala, pevala je po kući operske arije glasom Radmile Bakočević, za mene je izabrala klavir. Stigla sam, nažalost, u ruke profesorke koja nije umela da u meni probudi ljubav za muziku, nisam vežbala i pala sam na popravni ispit. Baš u to vreme upoznala sam pijanistkinju Jelenu Kasovic, koja je u Beču završila studije u klasi profesora Paula Vajngartena, učenika Franca Lista, pa sam, na neki način, neskromno je reći, učenik Listove škole. Celo to leto, po najvećoj vrućini, svirala sam sa profesorkom po pet-šest sati dnevno, pa na ispitu niko nije mogao da poveruje da svira ista učenica. Profesorka Kasovic me nije samo učila da sviram, već mi je pričala o umetnosti, pijanistima, gradu svoje mladosti i u meni razgorela želju da studiram džez muziku u Beču. Maštala sam da muziku i život učim tamo gde je moj deda po majci Želimir Atanacković, završio elektrotehniku. U Beču je studirao i deda-stric Milenko. Radni vek  proveo je kao profesor  u rodnoj Bijeljini, u kojoj galerija nosi njegovo ime –  govorila je Olga bez da se hvali.

Profesorka Kasović među kolegama u "Muzičkoj školi Isidor Bajić"

Olgina majka Radmila

Muška loza Olgine mame potiče iz Vašice kod Šida. - Moj pradeda iz Srema je prešao u Bijeljinu i veoma uspešno trgovao. Rano je umro. Za njim su ostala tri sina, a prababa, žena sa „petljom”, kako se to kaže, pokupi decu i dukate i mada nije znala ni reč nemački, uputi se daleko od kuće, pravo u Beč. Deda je bio desetogodišnjak i ostao je tamo do dvadesetpete, završivši sve škole. Prababa je iškolovala sve sinove, pa se sa njima, obrazovanima, vratila u Bosnu. -Ta Austrougarska nije bila loša. - konstatovala je Olga uz blažen osmejak.

Olgin otac Lazar i majka Radmila

U Enciklopediji Novog Sada Dušan Popov je zapisao da je Olgin deda Želimir doprineo razvoju energetskog sistema rodne Bosne. Tad nije bilo obrazovanih ljudi, pa je 1937. godine raspoređen u Dunavsku banovinu u Novi Sad.  Sa sobom je poveo ženu Jelenu i ćerku, lepoticu nežne puti Radmilu Atanacković. Posle velike mature udala se za Lazara Hadžića, novosadskog advokata. Prve posleratne 1946. godine 25. avgusta rodiće devojčicu Olgu, koja je imala poznate pretke i sa očeve strane. Olgin pradeda čuveni je dr Ilija Ognjanović, hirurg i književnik, čije ime nosi jedna od novosadskih ulica u centru grada. Olgin čukun-deda po ocu Đorđe Lemajić iz oficirske, graničarske porodice iz Golubinaca, otisnuo se u Beč, završio vojne škole, ratovao po balkanskom i apeninskom poluostrvu. Bečki car proizveo je Lemajića u čin feldmaršala, te ga kao i zemljaka mu, patrijarha Georgija Brankovića, odlikovao visokim priznanjem, viteškim krstom Leopoldovog reda.

Olgini roditelji

Olgin pradeda - dr Ilija Ognjanović

Opredeljujući se između sveta muzike u Beču i matematike u Novom Sadu, Olga je odabrala sazvežđe brojeva, ali je notama doživotno ostala posvećena. - Muzika ima veoma pozitivno dejstvo na moje bavljenje matematikom. Algebra i muzika se sjajno dopunjuju i prepliću, - govorila je pominjući i novosadskog zeta, nobelovca Ajnštajna,  fizičara, violinistu i pijanistu.

Olga kao dete

- Za matematiku nisam toliko talentovana  koliko sam vredna. Imala sam sreću da me je na trećoj godini zapazila ličnost blistavog uma, u mladosti skojevac, logoraš, kasnije rektor i predsednik Akademije nauka, profesor Bogoljub Stanković. Posvećivao mi je vreme i pružio uslove za rad koje niko nije imao, - pričala mi je u jednoj od svojih redovnih šetnji gradom, skromna, jednostavna Olga, koja je po mnogo čemu bila prva i jedina. Sa samo 22 godine završila je četvorogodišnje studije matematike, sa 25 godina postala najmlađi doktor matematike u “velikoj” Jugoslaviji, sa 35 godina izabrana je za redovnog profesora Novosadskog univerziteta. Najmlađi je akademik VANU i SANU u istoriji Srbije. Sa 38 godina izabrana za člana Vojvođanske akademije nauka, sa 45 godina 1991. godine, postala  akademik SANU, “najmuškije” institucije u zemlji. Sve do 2009. godine kad je pored nje tu čast osvojila i Jasmina Grković-Mejdžor, Olga Hadžić bila je jedina, najmlađa članica SANU iz Vojvodine.

Olga kao maturantkinja

Uz Olgino ime ponosno stoji broj jedan. Tajnim glasanjem između tri kandidata, da li reći da su protiv kandidati bili muškarci, Savet Univerziteta posle jedanaest rektora, proglasio je Olgu prvom ženom rektorkom u istoriji Novosadskog univerziteta. U univerzitetskim analima ostaće zabeleženo da je Olga Hadžić prvi rektor koji se odrekao drugog mandata. - Mislim da sam imala najkraći mandat od svih, ni pune dve godine. Glavni razlog je bio što je razvoj nauke zaustavljen, društvene okolnosti su postale nenaklonjene nauci, osetila sam da to nije vreme za mene, tako da sam se sklonila sa te funkcije, - objasnila je. Jedinstvena je i po tome što se odrekla svog rektorskog dodatka, trećine plate redovnog profesora.

- U toku njenog mandata izdavačka delatnost na Univerzitetu podignuta je na najviši nivo. Bila je dugogodišnji urednik našeg časopisa NSJOM i ostvarila razmenu sa više od 400 matematičkih časopisa, među kojima su i vodeće stručne publikacije sveta. - podsetio je akademik Stevan Pilipović, opraštajući se od koleginice Olge Hadžić.

Oni koji je nisu poznavali s razlogom su je mogli smatrati čudnom i neobičnom. Bila je „svoja”, harizmatična, koloritna, glasna i glasovita, izuzetno energična, principijelna, oštra uma, vedra, srdačna, nasmejana, predusretljiva, visoka i uzvišena, žustra koraka, hitrih pokreta. Krasile su je pronicljive, prodorne, krupne, bademaste oči koje zrače ljubopitljivošću i privrženošću za sve i svakog, osobito mlade.

- Profesor na ispitu ne treba da „hvata“ studenta u neznanju, već mora da traži šta student zna i iz njega izvuče maksimum! Jako je važno biti diplomata. Kad student na ispitu ne zna, završimo tako što ja kažem: – Da li bi ti mogao sebi da daš prolaznu ocenu? On kaže: – „Ne.“– Nisi spreman, naučićeš, dođi na konsultacije, - govorila je Olga. U znak poštovanja profesorke Kasovic, koja instruiranje nikad nije naplaćivala, Olga je za života održala  nekoliko hiljada besplatnih časova.

Na vest o Olginom odlasku društvene mreže bile su pune pohvala za običnu-neobičnu novosadsku junakinju. Javljali su se mnogi da izraze duboko poštovanje. „Bila je najbolji predavač kog sam imao, pokazala mi je kako izgleda nastava kod profesora koji svoj posao voli i tematiku u potpunosti razume”, napisao je bivši student. “Svojevremeno sam prijavio više ispita, a fakultet odlučio da naplati par hiljada po bodu preko planiranih 60 Esb. Otišao sam kod nje u kancelariju, momentalno me je zgrabila za ruku, odvela u dekanat i rekla: „Nisu ovakvi studenti izvor prihoda, nego naš ponos i dika. Neka prijavljuju koliko hoće izbornih ispita. Okrenula mi se i rekla: „ Idi prijavi još koji, ja ću regulisati sa njima”. Nikada joj to neću zaboraviti. Nadam se da ste sada boljem mestu, neka Vam je laka zemlja profesorka”, – zapisao je Strahinja.

Čuvena novosadska profesorka Branka Lazić napisala je da će ulice Novog Sada biti puste bez žene koja nas je neverovatno volela  i o nama zadivljujuće mnogo znala.

Dok je bila rektorka, a i posle toga, posećivala je studentske menze da proveri kakva je hrana i kolike su porcije „da deca ne gladuju". Jednostavno i nonšalantno obučena, prirodno sedih lokni, od šminke u svečanim prilikama koristila jedino ruž, dokazivala je da odelo ne čini čoveka. Težila je perfekciji i tražila i idealnog mladoženju. - Smatrala sam da je bitno iz kakve je porodice moj izabranik i da treba da je vrhunski obrazovan. Nakon doktoriranja imala sam 25 godina i mogla sam se sto puta udati. Ne jednom sam bila blizu, ali sam osetila da to nije ono pravo - kazivala je Olga Hadžić, u knjizi Svenke Savić „Životne priče profesorki Univerziteta u Novom Sadu.“

Svojim studentkinjama savetovala je da se udaju što pre, dok mogu da biraju. - Kad budu birali vas, imaćete slabiji izbor, - govorila je. Ubeđena, s razlogom, da bi bila dobra majka žalila je što nema svoj podmladak. Imala je izoštren instinkt da nađe one kojima je potrebna pomoć. Pomagala je sposobnim, za nešto prikraćenim studentkinjama i studentima, koji su se našli na njenoj životnoj stazi. Ponosila se onima koji su uz njenu podršku završili fakultete, uz njeno provodadžisanje sklopili brakove, skućili i u znak zahvalnosti za Novu godinu slali prelepe cvetne aranžmane.

Sve do 2000. godine  sa majkom je šetala centralnim ulicama grada, zastajkivala, razgovarala sa Novosađanima. Sa odlaskom mama Radmile u Olgin život ušla je studentkinja četvrte godine turizma Milena Nedeljković, Obrenovčanka, koja je tražila Dom zdravlja u Njegoševoj ulici. I Olga ne bi bila Olga da devojku nije odvela do odredišta. Kasnije su se sretale u blizini kuće Hadžića, oko Nikolajevske crkve u koju su obe odlazile. Jednom posle liturgije Milena je sa Olgom otišla do Akademije nauka gde joj je profesorka prvi put svirala klavir. Kad se 2002. prikazivao film “Zona Zamfirova” naša heroina je Milenu i njenu  sestru  pozvala u bioskop. Obradovala se što su pristale. Pričala je da davno nije bila tako uzbuđena. Nakon filma raspitivala se šta Milena trenutno radi na fakultetu. Saznala da piše seminarski rad. Svojim urednim, krupnim rukopisom tokom noći ispisala je nekoliko stranica na “zadatu temu” i ujutro došla na Detelinaru, gde su sestre stanovale, da ponudi pomoć. Tih dana posle jednog Mileninog ispita, Olga je zatražila njen indeks. Kad je videla devetke i desetke, Milena joj je postala još bliža, rođenija. Odlučila je da Mileni bude „novosadska, naučna mama”.

Milena sa svojom "naučnom majkom" Olgom

- Umela je da prenese znanje, gradivo je tumačila maestralno, saopštava Milena Nedeljković Knežević, danas profesorka PMF na  Departmanu za Geografiju, Turizam, Hotelijerstvo i dodaje: - Uvek kad mi je pomagala i kad sam joj se zahvaljivala, ona me je blago ukorevala rečima: „Slušaj mezimče, da ti kažem, ne zahvaljuj se. Ni mami koja te je rodila  ne zahvaljuješ se za sve što čini za tebe.“ Uživala je u ulozi majke. Bogu sam zahvalna što ju je doveo u moj život, - srećna je Milena.

Olga na Mileninjoj svadbi, sa njenim suprugom i roditeljima

Pomažući Mileni u savladavanju znanja, ljubopitljiva i temeljna, renesansna Olga uplovila je u strategijski menadžment u kulturnom turizmu i doktorirala i iz te oblasti. Po najvišim svetskim standardima napisala je jedinstven rad inovativno povezujući kulturu, statistiku i turizam. Unela je novu dimenziju u istraživanja strategijskog menadžmenta u kulturnom turizmu. Katedru za turizam oplemenila je novom metodologijom, pa se rezultati tog smera mogu analizirati pre i posle Olge Hadžić. Olga se mnogo radovala što je i Milena dva puta, na dva fakulteta doktorirala, pa su nekoliko godina zajedno radile. Na Mileninoj svadbi bila je kuma. Pre pet godina Mileninom sinu postala je baka. - Nekad imam osećaj da mi je umakla - kaže Milena sećajući se Olginih reči da je život nepredvidiv, da smo smrtni i da ne znamo dokle ćemo. Mi smo tačkica u vasioni, a glođemo se, govorila je žena koja nije razumevala ljudsku zlobu i pakosti. U svakom je nalazila dobro, imala beskrajno poverenje u ljude.

Olga Hadžić doktorirala je i na polju strategijskog menadžmenta u kulturnom turizmu

„Olga Hadžić je bila otelotvorenje Vendersovog anđela u filmu Nebo nad Berlinom” piše protonamesnik Miodrag Andrić u časopisu eparhije bačke „Vinograd gospodnji“. Dostojanstvena u krotkosti, nikad sagovorniku nije otkrivala da se iza nevinog pogleda devojčice krije gorostas savremene srpske nauke, istinski pustinjak nepreglednih naučnih prostranstava, podvižnik čija je kelija bila skromna soba u rodnoj kući u Jovana Subotića br 7. Smirena, čestita hrišćanska duša. U srcu je svagda čuvala reči svetog Apostola: I ako imam dar proroštva, i znam sve tajne i sve znanje i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam ništa sam (Kor. 13, 2)

Olgina slika u Rektoratu

U današnje vreme  podanika  članskih karti  brojnih partija i njihovih „preletača”, valja naglasiti da je Olga Hadžić kroz život prošla kao nepripadajuća bilo kojoj partiji. Sve je postigla zahvaljujući sebi, svom radu, a ništa nije za sebe činila. Najmlađi je dobitnik Oktobarske nagrade Novog Sada, dok se Februarska nagrada, najveće priznanje grada kojim je tako ponosno hodala i za koji je živela, ogrešila o nju. Opraštajući se od Olge na sajtu RTV prof. Medicinskog fakulteta Zdravko Kosjerina napisao je: „Olga je bila izuzetna, nesebična, pravična. U njenoj velikodušnosti i neposrednosti  nije bilo mesta za licemerje i zajedljivost. Pomogala je, savetovala, slušala, tešila, a iznad svega – davala! Bila je čista duša, bila je dobra žena, bila je Čovek!  Siguran sam da nije umrla, samo je otišla u Nezaborav Čovekoljublja.”

Otrgnimo od zaborava našu plemenitu sugrađanku, dragulj među ljudima, ikonu pameti i dobrote, simbol  Novog Sada. Podarimo Olgi ono što možemo. Nek  jedna ulica našeg grada nosi ime  OLGA HADŽIĆ.

Sve dosadašnje članke Jelene Stamenković možete čitati u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...