Izvor: B92, 26.Jun.2010, 19:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Massive " kvalitet pre kvantiteta
"Ma, pali, brate, Massive je zakon!”
Od svih muzičkih žanrova, a tih ima koliko i načina da se složi Rubikova kocka (43.252.003.274.489.856.000), najveći broj iznikao je tokom 90ih, doba globalne depresije i očaja, kada je sve bilo dozvoljeno. Koincidentalno, u tom periodu nastali su i (daleko) najbolji danas aktivni bendovi, od kojih su, ruku na srce, samo pojedini uspeli da ostanu aktuelni. Žanrovi su izumirali, potrebe tržišta su se menjale, a sa njima i >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << podele i ideje. Umro je jedan grunge, potom jedan Britpop, potom i jedan trip-hop, a svi su se posle samo prilagođavali. Ili skoro svi. U mom tefteru, bendovi se dele samo na dobre, loše, zle (Green Day je, recimo, zao) i vrhunske. Massive Attack je dakako vrhunski, ponajviše zato što su do dan-danas ostali genijalno neprilagođeni.
Moj kolega Filip je u jednoj najavi koncerta rekao da se ljubitelji Massive Attack dele na "one koji bend vole zbog njihove muzike 90-ih godina i na one koji vole njihovo stvaralaštvo u novom milenijumu”. Ovo je savršeno validna i prikladna izjava iz prostog razloga što se muzika samog benda mnogo promenila posle njihovog trećeg albuma "Mezzanine”, do kojeg su ih svrstavali u "melodični bristolski trip-hop”. Iako su mrzeli takvo etiketiranje, Massive su u svim kastama ostali upamćeni kao lideri tih šizofrenih 90-ih, kada su cvetali mnogi, od Prodigy i Chemical Brothers, do DJ Shadowa i Bjork. Kao i Radiohead i Massive Attack su očajnički želeli da pobegnu iz klaustrofobičnog koncepta žanrovske kategorizacije, te su na izmaku prošlog milenijuma odlučili da krenu besomučno da eksperimentišu. Rezultat su daleko manje melodični, ali ništa manje kvalitetni "100th Window” i najnoviji "Heligoland”, za čiju bizarnost se pobrinuo Damon Albarn lično i personalno. Da li vam treba ozbiljnija preporuka?
Već nekoliko sat pred koncert koji su 25. juna održali u Areni, na stotine ljudi skupilo se na Novom Beogradu, željni iščekujući još jedan u najavi dobar nastup koji ćemo 2010. dobiti u sada muzički emancipovanoj Srbiji.
Neki kažu da je na koncertu bilo pet hiljada, neki tvrde da je bilo oko devet hiljada ljudi, mada sam lično poprilično sigurna da je prvi navod bliži broju posetilaca. Sama cifra ipak nije bila mnogo bitna, jer je atmosfera bila odlična, čak i kod laika koji su na nastup došli samo vođeni „imenom" benda.
Posle odličnog i lažno improvizovanog nastupa simpatične, ali letalne Martine Topley Bird, Robert Del Naja i Grant Marshall su na binu sa pratećim bendom izašli uz malo zakašnjenje, negde oko 22:30. Sve je krenulo uz "United Snakes" i selekciju pesama sa „Heligolanda", dok mi se čini da su numere sa „100th Windowa" izostavljene, što se nije ni osetilo, pošto su svi odmah skočili na noge, zainteresovani za atmosferu više nego samu melodiju.
Muzika Massive Attack se stvarno ne može opisati izanđalim floskulama i klišeiziranim kategorizacijama, tako da ćemo to prekočiti. Sva ta savršeno harmonična buka može biti šta god zamislite, od post-punk world music-a, do acid-dub-experimental-psychedelic-melodike. Zar je i bitno.
U toku "Babela" pridružila im se i Martina, koja je na keca demonstrirala svoj vokalni dijapazon. "Risingson" je takođe bio odličan, ali je "Girl, I love you" bila prava, prava poslastica, mahom jer je Horace Andy bog među ludim muzičarima. Iako je muzika sve objasnila za sebe, prikazi kursnih lista i jezivih statističkih podataka u pozadini dodatno su atakovali na već omamljene svesti publike.
Bilo je tu i prigodno smirujućih pesama kao "Splitting the Atom", ali je dodatno usporena "Teardrop" bila melodična minijatura koju su mnogi tražili. Svaka nota bila je propraćena zanimljivim vizuelnim dekorom, od jednostavnih snopova svetlosti do nemilosrdnih udara u vidu prikaza modernih užasa, berzi, statistika i kursnih lista.
Jedino što bih im donekle zamerila jesu aranžmani nekih pesama, naročito "Teardrop", pošto je sintetisanjem zvuka da bi se približio aktuelnim pravcima i interesovanjima benda izgubljena ona melodična i donekle naivna atmosfera koju su numere iz 90-ih donosile. Takođe mi se čini da i Martina Topley Bird, ma koliko simpatična i talentovana bila, ipak nije najprikladnija vokalna opcija, ali ništa od toga nije previše pokvarilo utisak.
Ma koliko teško bilo izdvojiti baš jednu numeru koja je donela najviše euforije, ipak će se opredeliti za "Angel". Odlični Horace Andy prevazišao je sebe u vokalnom izvođenju, dok je ono „love you love you love you" praćeno audio simulacijom armagedona pogodilo svaku prisutnu dušu.
Glavni deo se završio praskom.
"Inertia Creeps" je, primera radi, bila jedna od numera koje su profitirale od novog aranžmana. Uz dodatnu supersoničnu eksploziju i blitzkrieg za uši, na ekranima se pojavio i stravični, nezamislivi teror za oči – naslovi iz srpske štampe. Samo neki od natpisa koji su protutnjali LED ekranima bili su: „Ceca i JK složne: Orlovi, gore glavu!", „Firči – boli me mekani za Pink", „Miloš Bojanić nacrtao Zoricu Brunclik kao vešticu", „Tanja Savić pazi da se ne ugoji u trudnoći", „Mina piškila u korito za kupanje"... sve vam je jasno. Kao da nam „Farme" i ovako nije dosta, ali čista desetka za ideju.
Sastavni deo bisa bio je i "Unfinished Sympathy", na kojem je Deborah Miller posebno briljirala. Tu nemam šta ni da dodam.
Skoro-pa-desetominutno izvođenje "Atlas Air" takođe je bilo na mestu, preglasno, bombastično i distortirano, naročito zbog novih antipropagandnih poruka u vidu logoa velikih svetskih korporacija koji su sevali ekranima, praktično kao iz naše podsvesti. Nešto kao procedura za ispiranje mozga u Sobi 23. Bilo je tu svega, od AT&T-a, Microsofta, Gazproma, do Facebooka i McDonaldsa (duuuh). Posebnu pažnju sam obratila, ne bih li u moru ajkula videla i logo Applea. Nije ga bilo. Ipak neko mora da obezbeđuje vrhunske mašine za vrhunske nastupe.
Uz produženi outro "Karmacome" na kraju "Arenom" su se prolamali novi vrisci, dok je po završetku nastupa bend ispraćen dugim ovacijama.
Sve u svemu, utisci blago variraju, ali to je i očekivano. Oni koji vole bend, posle ovog koncerta će ga samo voleti još više, dok su neki koji su se na nastupu pojavili samo jer su čuli da neki veliki bend svira u Areni istu napustili začuđeni beskompromisnim zvukom i odustvom „bita iz hita". To, doduše, nije ništa čudno, jer Massive Attack, ma koliko dobri bili, ipak nisu bend za „široke narodne mase". Oni su umetnici koji se iskreno vode samo sopstvenim porivima i idejama u kojima nema mesta za prilagođavanje konzumerizmu i numerama koje bi mogle da se puštaju u jutarnjim radijskim programima. Kod njih kvalitet uvek ide pre kvantiteta, pa makar to i značilo da će deo koncertne publike u neku ruku biti i razočaran. Srećom, pa oni što znaju da ih uvek čeka neočekivano samo svakim danom sve više cene ova dva genija koja su uprkos svemu odolela imperativu tržišta. Takvih je danas malo i treba da ih čuvamo i cenimo.
