Izvor: B92, 18.Feb.2010, 22:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Massive Attack - Heligoland
Ako Massive Attack posmatramo kao suvenire iz devedesetih, nakon nove ploče Heligoland stiče se utisak da je prašina koja se taloži na njima tokom novog milenijuma sve gušća.
Sedam godina nakon poslednjeg studijskog albuma 100th Window, Bristolski duo nastavlja sa prosečnim izdanjima. Ako prosek 100th Window možemo pravdati odsustvom Granta Marshalla, mlak saundtrak Danny the Dog činjenicom da je to ipak samo saundtrak, kad je reč o Heligoland >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << čini se da je dobar deo kredita potrošen. Da se ne lažemo – Heligoland je dve dužine ispred 100th Window, ali kada ste naviknuti na visoki standard prva tri albuma, teško je ne biti razočaran nakon isteka 53. minuta.
Robert del Naja „3d" i Grant Marshall „Daddy G" su započeli rad na Heligoland (ime arhipelaga u Severnom moru) još 2005. godine. Za tu prvu verziju albuma snimljene su pesme sa Mike Pattonom, Beth Orton i Elizabeth Fraser, ali nijedna od njih nije završila na ploči pet godina kasnije. Finalnu all star guest ekipu na Heligoland čine Damon Albarn, Trickyjevo čedo Martina Topley Bird, neodoljiva u svakom smislu Hope Sandoval, Tunde Adebimpe iz TV on the Radio, Guy Garvey iz NME-jevskih mezimaca, mančesterskih Elbow kao i Horace Andy za kog se može reći da je domaći. Daleko od toga da spisak gostiju na Massive Attack pločama nije bitan, ali je činjenica da je mnogo važnije kakve će pesme napraviti Grant i Robert nego da li će ih pevati Beth Orton ili Hope Sandoval.
Album je još u oktobru najavio prvi singl „Splitting the Atom" u kom Marshall, Del Naja i Andy konstatujuju vreme u kome živimo stihovima „No hope without dope, jobless return, the bankers have bailed", ali nisam siguran koliko je dobar izbor za prvi singl s obzirom na muzičku minimalnost. Jedna od najupečatljivijih pesama na Heligoland je bez sumnje „Girl I Love You" u kojoj Andy vozi svojim lenjim vokalom dok je „masno-mračni" ritam na tragu ploče Mezzanine upotpunjen fenomenalnim duvačima u drugom delu. Da je bar još dve ovakve pesme na albumu, sve bi bilo drugačije.
Elektro pop „Rush Minute" počinje stihovima „I wanna be clean but i gotta get high, It’s good to be here, so hard to come by" koji nas podsećaju da je mrak Bristola vrlo sličan mraku srpske provincije. „Psyche" u kojoj peva Martina Topley Bird počinje semplovanom gitarom koja neodoljivo podseća na Jima O’Rourkea i to bi otprilike bilo sve po čemu je ova pesma vredna pomena, dok je „Babel", druga u kojoj se čuje Martina, nešto bolja, sa džangl ritmom i gitarom podseća na Trickyja. „Saturday Comes Slow" u kojoj peva Damon Albarn, verovatno zbog akustične gitare mnogo više liči na Blur nego na Massive Attack (iako tu gitaru svira Adrian Utley iz Portishead), dok prva „Pray for Rain" sa Tunde Adebimpeom na vokalu neodoljivo podseća na engleski bend Tunng, i muzički i vokalno. Par bezličnijih pesama čine „Paradise Circus" koju peva Hope Sandoval i „Flat of the Blade" sa Guy Garveyem – obe zvuče poslovično odrađene i na momente anemično. Poslednja, osmominutna „Atlas Air" je idealna za slušanje na mp3 plejeru (ipodu) kada se vraćate noćnim prevozom iz grada i imam utisak da je ovo Burialova omiljena numera sa ove ploče.
Sve u svemu, sedam godina je predug period za jedan ovako običan album. Šteta što se nisu ugledali na svoje sugrađane Portishead, koji su albumom Third pokazali da se čekanje isplati, no izgleda da Massive Attack nisu imali hrabrosti da toliko radikalno menjaju zvuk. Heligoland je dobar za slušanje u stondiranom stanju, naročito ako baš takvi želite da zaspite. Međutim, to se manje ili više može reći za gotovo svaki njihov album, tako da i nije neka preporuka. Teško da će se za 10 godina iko sećati neke pesme odavde, a svi znamo da su i Marshall i Del Naja nekad pravili muziku koja i posle skoro dve decenije zvuči savršeno. Ovom pločom mogu biti fascinirani samo tvrdokorni fanovi benda kao i ostrvska štampa sa svojim standardnim „kupujmo britansko" stavom. Nama ostalima ostaje da verujemo u njihov potencijal i da se nadamo da će za nekih 4-5 godina Massive Attack ipak izdati bolji album.
