Izvor: Blic, 22.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Maskenbal
Maskenbal
Baš kad je izgledalo da za 'Pesmu Evrovizije' više nema nikakve nade i da će se definitivno transformisati u cirkus političke korektnosti, čemu je oduvek težila, pojavio se 'Lordi', finski hevimetal bend maskiran u arhetipske monstrume iz filmova strave i razbio kompletnu ekipu iz prve klupe osvojivši najveći broj bodova u istoriji ovog takmičenja! Tako je zemlja 'Nokije' nagrađena za sve godine besuspešnih pokušaja da u usahle vene od starta klinički mrtvog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << festivala ulije malo svežije krvi - njihovi predstavnici često su bili u neskladu sa saharinskom mrljavošću 'Evrovizije' i, logično, bivali kažnjavani začeljem tabele. 'Lordi' ih je osvetio. Bend koji je osnovao horor fan Tomi Putansu, rođen u godini evrovizijskog trijumfa švedskog sastava ABBA, debi albumom 'Get Heavy' postigao je 2002. platinasti tiraž.
Ove godine objavio je 'The Arockalypse', pre nego što se sa plastičnom sekirom u ruci i pesmom 'Hard Rock Hallelujah' na ostacima usana obrušio na blazirani evroauditorijum i potvrdio da narod (koji god bio) najviše voli onoga koga se najviše plaši. Tako je malo jača, tzv. evropska verzija srpske turbo zabave zvane 'Grand šou' spasena iz ralja etno popa raznih naroda i, makar za trenutak, preseljena u sferu čiste, urnebesne i, čak, ironične zabave.
'Ovo je pobeda za rok muziku', izjavili su članovi benda 'Lordi' posle pobede. 'Takođe i pobeda za slobodoumlje!' U stvari, 'Lordi' je trijumfovao iz sasvim drugog razloga: jedini je priznao da nosi masku. Svi drugi uporno su tvrdili da su to njihova prava lica.
Orhan Pamuk, alal vera
Tokom dva dana protekle nedelje u Beogradu je gostovao Orhan Pamuk (54), jedan od najvećih pisaca današnjice. Stigao je na poziv svog ekskluzivnog izdavača 'Geopoetike', odabravši da bude ovde s nama umesto da se baškari na svečanom prijemu američkog magazina 'Tajm' koji je turskog pisca svrstao među stotinu najvažnijih ljudi današnjice. Pošto su njegova tri romana 'Bela tvrđava', 'Novi život' i 'Zovem se crveno' osvojila neke od najznačajnijih svetskih nagrada, a i u našim izdanjima su doživeli počasti istinskih knjižarskih hitova, njegovo potpisivanje knjiga u Knez Mihailovoj bio je veliki događaj.
Svih ovih nesrećnih godina, zahavljujući trudu naših vrsnih izdavača od kojih maltene svi jedva vezuju kraj s krajem, dolazili su nam vrhunski pisci i intelektualci, ali ne pamtim, ako izuzmem primere Josifa Brodskog i Marija Vargasa Ljose, da je neko u svakom od desetak novinskih intervjua odgovarao s tako jednostavnom i nenametljivom mudrošću. Govorio je o svojim nevoljama s turskim vlastima, koje je ogorčio ukazivanjem na nesreću kurdskog naroda u Turskoj, o sadašnjem trenutku svetske književnosti, o odnosu Istoka i Zapada (bez namere da ikog povredi), pominjao prethodnike poput Tomasa Mana i Gabrijela Garsije Markesa... I, što je najvažnije, izbegao da koristi uobičajene stereotipe o haškim nepravdama i ranjenom nacionalnom ponosu (kad nam se to olako stavljalo na otvorenu ranu, došlo bi mi da kažem, kao u školskom dvorištu: 'Bato, nemoj više da me braniš'). I zato ću upotrebiti refren sjajne reperske grupe 'Beogradski sindikat': 'Alal vera, alal vera!
